По први пут долазимо до институционалног пописа српских жртава на овим просторима, каже за РТ Балкан директор РЦИРЗ-а Милорад Којић

Народ који заборавља своју историју осуђен је на то да му се она понавља, гласи стара максима. Имајући то у виду, Републички центар за истраживање ратних злочина и тражење несталих лица (РЦИРЗ) Републике Српске потрудио се да разоткрије злочине почињене над српским становништвом током грађанског рата у БиХ.

Суочени са немаром босанскохерцеговачких институција када су у питању српске жртве, од оснивања Центра 2008. године бескомпромисно се боримо за истину и правду за настрадале и први пут долазимо до институционалног пописа српских жртава на овим просторима, каже за РТ Балкан директор РЦИРЗ-а Милорад Којић.

„Годинама чекамо на подизање оптужница за злочине над српским цивилима и припадницима Војске Републике Српске, а када се то и деси, свједоци смо бројних изговора за одуговлачање процеса, симболичних казни затвора и слично. Довољно је само поменути случајеве Сакиба Махмуљина, Атифа Дудаковића, суђење за Добровољачку улицу… Срамотно и накарадно“, каже Којић.

Ова институција издала је публикацију „Атлас злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата“ – капитално дјело на 1.300 страница, којим је обухваћено 76 масовних стратишта Срба само из 1992. године.

Директор центра Милорад Којић открива за РТ Балкан шта све садржи објављена публикација како за српски народ, тако и за правосудни систем, али и историјске уџбенике, једног дана.

„Неколико је разлога зашто смо се одлучили на овај, условно речено, велики подухват. Најважнији је да одамо почаст цивилним и војним жртвама из овог периода. Напоменуо бих да се у Атласу налазе фотографије готово 90 одсто жртава, као и експлицитне фотографије које свједоче о свим страхотама рата. Наведена су само имена извршилаца који су правоснажно осуђени за злочине, како ова публикација не би била предмет злоупотреба и манипулација. У истом формату планирамо урадити и друге ратне године, све са циљем да наше жртве и њихове породице, барем на овај начин, добију некакву сатисфакцију“, почиње Милорад Којић.

„Ел муџахедин“ – нико није одговарао, а многи су и одликовани

Муџахедини су још од фебруара 1992. године почели да пристижу у БиХ како би помогли „угроженој браћи и сестрама муслиманима“ у борби за ислам као друштвени поредак, објашњава наш саговорник.

Након мање од девет мјесеци, увидјевши какав је „потенцијал“ исламских фундаменталиста, будући да су они били професионални ратници и плаћеници, укључени су у 7. муслиманску брдску бригаду Трећег корпуса АРБиХ. Командант Трећег корпуса је годину дана касније наредио да се формира посебан одред „Ел муџахедин“, који је од тог тренутка био њему директно подређен.

„Овај одред био је и званично дио тзв. АРБиХ, а то потврђује и чињеница да је вођен у евиденцији као ВЈ 5689, са седиштем у Мехурићима, у Травнику. Припадници овог одреда починили су звјерске злочине над Србима и Хрватима од 1993. до 1995. године. У масовним гробницама проналажени су осакаћени војници и цивили. У Стогу је пронађено 17 тијела без главе“, наводи саговорник, а све што износи документовано је и поткрепљено доказима, свједочењима, фотографијама….

Нормалном човјеку се, каже директор РЦИРЗ, леди крв у жилама када све то види, прочита, а још је страшније што за овакве злочине нико од починилаца није одговарао.

„Нико од њих није одговарао, напротив! Многи су одликовани значком Златни љиљан, која се добија за изванредан допринос и храброст током ратних дејстава“, објашњава Којић.

Дугачак је ланац одговорних прије свега за то што су муџахедини дошли у БиХ, што су овде ратовали, и којима руке, сасвим сигурно, нису чисте, нагласио је саговорник.

Шта каже међународна заједница, а шта домаћи судови?

Слиједећи општеприхваћени наратив, Бошњаци имају свесрдну подршку дијела међународне заједнице и западних званичника, тако да и суђења за ратне злочине, на неки начин, одражавају свеукупни однос према жртви и злочинцу у рату деведесетих година прошлог вијека.

Пред Хашким трибуналом за злочине над Србима у БиХ процесуирано је шест лица, од чега су четири правоснажно осуђена на 45 година затвора, а два су ослобођена.

Пред Судом БиХ, за злочине над Србима, потврђена је оптужница против 233 особа, правоснажно је осуђено њих 63 на 457 година затвора, а 35 особа је ослобођено.

Пред ентитетским правосудним институцијама за злочине над Србима је потврђена оптужница против 139 лица, од чега је њих 67 правоснажно осуђено на 353 године, док је 34 лица ослобођено.

Којић наглашава да је важно је имати у виду очигледну и неприкривену спрегу бошњачке политике и Бошњака, којима је стало да одрже стереотипе о ратним догађајима у БиХ.

Другим ријечима – рат у БиХ се посматра само из угла Бошњака, који, иако ружно звучи, полажу право на „ексклузивитет“ жртве, подвлачи Којић.

„У таквој атмосфери и односима који владају у БиХ, тешко је говорити о правди. Али, то не значи да ћемо одустати. Да смо то урадили, било да је ријеч о Министарству унутрашњих послова Српске или Центру, не би било ни постојећих оптужница, а ни пресуда. Свесни смо чињенице да сви који су одговорни неће бити процесуирани, али учинићемо све да српске жртве буду третиране како и заслужују, а да њихове породице дочекају судске епилоге које прижељкују свих ових година“, закључио је у разговору за РТ Балкан Милорад Којић.