Бијели Руси називају се они припадници руског народа који су протјерани послије Октобарске револуције. Управо та руска емиграција је на ове наше просторе донијела посебну културу која је овдје заживјела и подигла свеукупни квалитет живота.

Мада је неке надгробне споменике око капеле чувеног архитекте Владимира Николића на Чератском гробљу одавно нагризао зуб времена, они неумитно говоре о бивствовању бијелих Руса у Сремским Карловцима, које је револуционарни вихор донио и заувек оставио на том карловачком брду, подсјећа дневник.рс

У првом реду је ту гроб барона Николаја Врангела, оца чувеног генерала Петра Врангела, чија загонетна смрт једнако побуђује интересовање као и живот, а потом и читав низ других, од којих је поједине, некадашња карловачка гимназијалка Вида Огњеновић овјековечила у неким од својих приповједака. Један од гробова припада и професору Карловачке богословије Борису Селивановском, чији лик још није изблиједио из сјећања старијих Карловчана. Још једна од многобројних личности из високих кругова царске Русије, које је игра судбине отргла из родне груде и никад пружила прилику за повратак.

Бориса Селивановског је та игра судбине у Карловце довела из Вјатке губерније, данашње Кировске области, гдје је рођен 1894. године, али не директно, зато се и није обрео у њима када и већина његових земљака, до половине двадесетих година, него нешто касније. Борисов отац Константин Селивановски био је свештеник у Вјаткој губернији, потом ректор богословије у украјинском граду Суми, а напосљетку, пошто му је жена умрла, замонашио се и добио име Кирил. Са супругом, учитељицом Александром Ерђаковом имао је поред Бориса још једног сина – Сергеја и кћерку Варвару.

Обојица синова похађала су богословију да би послије тога Борис завршио кијевску Духовну, а Сергеј уметничку академију. Збивања у Русији раздвојила су Селивановске. Сергеј је отишао с кадетима, а Борис остао код куће, међутим, када је опасност закуцала на врата и он се прикључио војсци и с њом стигао до Крима и укрцао се на брод.

Укрцати се на брод било је равно подвигу – сјећа се дјединих приповједања Нада Селивановски, Борисова унука.

– Кад је дошао на брод сазнао је да се на њему налази владика Антоније Храповицки, који је основао у Карловцима Руску заграничну цркву, не слутећи какво изненађење га још чека. Отишао је да се поклони владици и у његовој пратњи нашао свог оца Константина, односно Кирила. Судбина је хтјела да заједно дођу у Србију. Стигли су у своју нову „домовину“ 1920. године преко Јадрана. Прво су били у Прохору Пчињском. Прадеда је тамо остао, а дједа се запослио у Куманову као професор грчког и латинског. У Куманову је упознао моју баку, Надежду. Вјенчали су се и тамо се родио мој отац Андреј.

Борисовог брата Сергеја пут је с војском одвео у Истанбул, а потом се и он запутио у Србију. Испрва је, по Надиној причи, радио у неком министарству као цртач, али је потом примио свештеники чин и служио у разним црквама по Срему – у Угриновцима, Лединцима, Батајници оставивши свуда свој сликарски печат у виду икона и слика. Касније је избјегао с породицом у Њемачку, а онда отишао у Америку и живио у држави Масачусетс.

Дједа и бака су из Куманова отишли у Шабац, гдје су добили и другог сина Михајла и онда су се доселили у Карловце – каже Нада Сливановски.

– У Карловцима су становали на више мјеста. Између осталих, живјели су у кући прекопута Доње цркве, затим у Димитрија Сабова, на путу за Дворску башту, а до краја живота у стану изнад некадашњег Мињона. То је кућа коју је Никола Васиљковић даривао Карловачкој гимназији, а у којој су становала све позната имена попут архитекте Владимира Николића, Теодоре Мајице Петровић, Виде Огњеновић… Бака је предавала француски у гимназији, а он радио у богословији.

Предавао је библијске науке, а када је рукоположен за свештеника, служио је повремено и у руској цркви смештеној у подруму старог Патријаршијског двора. Међутим, долазак у Карловце није значио крај потуцањима Селивановских.

Пред Други свјетски рат Борис је добио мјесто у Богословији у Сарајеву. Када су усташе дошле на власт морао је други пут да бјежи. Нашао се на њиховом списку за хапшење, али је у посљедњем моменту са породицом успио да побјегне. Одатле су стигли у Београд, гдје такође измичу злехудој судбини. У вријеме бомбардовања, бомба је пала на зграду у којој су становали, али су они остали живи и избјегли у Велико Лаоле код Петровца на Млави.

– Тамо је сачекао Црвеноармејце и ослобођење. Причали су ми да данима није излазио из собе забринут. Онда је ваљда скупио храброст и запутио се према станици. Прилазили су му Црвеноармејци и тражили благослов. На станици је упознао неког мајора и одвео га кући. Сате су провели у разговору. Кад су завршили изгледао је као да му је камен пао са срца. Оно од чега је стрепио добро се завршило – прича његова унука Нада.

Прије повратка у Карловце, Борис и Надежда су провели десетак година у Новом Кнежевцу, гдје је он обављао свештеничку дужност, а његова супруга била директорка гимназије.

– Правилно је говорио српски, али је имао руски акценат, па га је бака стално исправљала – сјећа се Нада.

– Радо је одлазио на пецање. Када бих из Београда гдје живим од рођења дошла код њих, позајмљивао је чамац и водио ме на пецање и купање, тако сам завољела и Дунав и Карловце. Јако сам била везана за њега. Био је изузетан човјек. Дружили су се са Русима у Карловцима. Постојало је неко руско друштво Орлов и ту се скупљали. Сјећам се извјесног судије Лукина, памтим и Игора Перегордијева, сина професора Димитрија. Пио се чај и пјевале руске пјесме.

Други син Михајло као јако млад прикључио се Четничком покрету и због тога је побјего из Србије. Препливао је Јадранско море и стигао до Трста. Оженио се Францускињом и радио у Европском савјету. Родитеље, Бориса и Наду, никад више није видео.

А Борис Сливановски као ни већина карловачких Руса никада више није крочио на руско тло. Имао је жељу, али када је одлучио, смрт га је спријечила да је оствари.

– Дедина сестра Варвара је остала у Русији након Октобарске револуције – прича Нада.

– По доласку у Србију пронашао ју је преко Црвеног крста и он се с њом дописивао неко време но, у Стаљиново време она је имала проблема због тога, па је молила да престану с преписком. Дједа је послије Другог свјетског рата пробао поново да ступи у контакт с њом, али није успио, међутим нашао је брата од тетке у Москви. Дописивао се с њим, и када се увјерио из његових прича да је безбједно, одлучио је да иде.

Сјећам се колико се радовао томе и спремао, али нажалост није му се дало, умро је прије тога. Стицајем околности ја сам успоставила контакт са неком женом из његовог родног мјеста, и уз њену помоћ, дошла до рођака Михаила. Успјела сам и да одем тамо гдје дједа није стигао. Посјетила сам цркву у којој је прадједа Кирил служио. Комунисти су је претворили у магацин, али у тренутку моје посјете су је обнављали. Донијела сам дједи грумен земље из његовог родног мјеста на гроб.

Борис је умро 22. фебруара 1966, а Надежда 23 године послије. Сама је живјела у стану изнад „Мињона“ послије његове смрти дајући часове француског.

Њихова унука Нада, врло често из Београда долази у Карловце, и сада као филолог у пензији, да посјети њихове гробове.

– Одлучила сам да не одем нигдје из ове земље да не будем трећа генерација емиграната – рећи ће завршавајући причу о својим руским коренима.