Сокобања – варошица у којој је Иво Андрић „пунио батерије“ и…

Две ауторке, Татјана Корићанац и Љиљана Н. Николић, приближавају нам у својој књизи то вријеме…

Ријетке и драгоцјене су књиге које плијене једноставношћу, чињеницама и обиљем слика; књиге као да су, саме од себе, написане. Таква је и ова књига о Иви Андрићу и Сокобањи с којом је писац друговао много година тражећи, прво, у њој спасоносно прибјежиште за вријеме окупације 1942. а, касније, долазећи на одмор или лијечење. Заволио је ову варошицу и оставио безброј трагова у сјећањима, записима, сликама, сусретима с другим познатим или мање познатим личностима које су ту, најчешће преко љета, навраћале.

Ауторке су се потрудиле да језгровито и веома чињенично, лијепим језиком и стилом, дочарају Андрићеве године у Сокобањи: с ким се дружио, шта је рекао, о чем је писао, шта је од другог чуо и записао у својим свескама (чувена “Пепито”) или, једноставно,  остало у сјећању савременика и њихових потомака. Књига се чита без даха – није чудо – у питању је наш једини нобеловац! Уман, познат, књижевник и дипломата, светски чојвек – у овој књизи је прибиљижен топлим ријечима и истинитим детаљима из свакодневног  живота и времена, детаљима од којих застаје дах!

Наслови “чворних” глава: Књига гостију: Иво Андрић, Поводом јубилеја (50 година од додјеле Нобелове награде!), Рукописи под Сокоградом, Вријеме искушења,  година 1960, Мала земља међу световима, Сокобањци говоре, Породица бањских љекара, У Андрићевом кругу, Шетња с Љубом Јандрићем, Тајанствене одаје ријечи, Сокобања подсјећа на Вишеград, Ријеч за крај, Списак илустрација.

У књизи је љепо описано с ким се, Андрић, у Сокобањи дружио, ко му је нарочито био прирастао за срце, из чег се види његов једноставан људски лик, приступачност његовог односа у саобраћању с мјештанима и варошким првацима који су га, сви, одреда, просто обожавали, понекад га успјешно изазвавши да мало изађе из своје пословичне скромности.

Велики свјетски писац Иво Андрић, имао је, само, ријечи хвале за Сокобању и Сокобањце. Лијепо се, ту, осјећао, као код своје куће. Најчешће је одсједао у хотелу “Моравица” у чијој је околини знао све стазе и стазице којима је, у миру, пунећи “батерије”, шетао и враћао се у хотелску собу да пише, сређује биљежнице или, једноставно, чита уживајући у љетњем одмору, годинама сам, а, касније, са супругом Милицом Бабић.

Вредан податак: зна се, поуздано, по казивању самог писца, да је у Сокобањи започео писање романа “На Дрини ћуприја”, затим романа “Госпођица”, као и да је написао цијелу приповјетку   “Јелена, жена које нема” и цијелу приповетку “Змија”, подсјећа Башта Балкана.