ДАЛЕКОСЕЖНЕ одлуке о томе које ће федералне јединице творити нову Југославију и у којим границама ће се оне конституисати доносило је најуже руководство КПЈ, које је у ратним условима чинила неколицина руководилаца око генералног секретара Јосипа Броза Тита, чија је ријеч обично била пресудна.

Запаженији удио у доношењу ових одлука имао је и Едвард Кардељ, а потом и преостала двојица тзв. велике четворке – Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Остаје нам сада да покажемо како је и на којој основи најуже руководство КПЈ извршило територијално разграничење. До открића ових необично значајних и далекосежних историјских чињеница, о којима скоро да нема ријечи у сачуваним и објављеним записницима са ратних седница Политбироа ЦК КПЈ, долазимо сасвим случајно у реконструисаним стенографским биљешкама са сједнице Предсједништва Авноја од 24. фебруара 1945, поводом захтјева Антифашистичког сабрања народног ослобођења Македоније (Асном) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (Завнох) да четири, односно три њихова представника уђу у Предсједништво непосредно уочи другог заседања Авноја – сразмјерно броју становника на својој територији с обзиром на то да је Авној био једнодомно представничко тијело

Том приликом секретар Миле Перуничић изјавио је: „Све наше земље, све наше федералне јединице, нису сразмерно представљене у Авноју. Такве су биле прилике под којима смо радили.“ Просјечно их је било најмање у Авноју из федералне Србије. До оваквог закључка Перуничић је дошао на основу поређења броја становника федералних јединица у ондашњим границама (фебруар 1945), а по попису из 1931, и броја њихових представника у Авноју.

Из тог погледа најприје сазнајемо да су, поред шест федералних јединица, у том тренутку биле и четири области чији статус и припадност још нису били ријешени: а) Војводина, б) Косово и Метохија, в) Санџак и г) Панчево и Земун.

А затим се у напомени даје слиједеће објашњење о границама појединих федералних јединица: Словенија је узета у границама бивше Дравске бановине; Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине; Босна и Херцеговина у границама одређеним Берлинским уговором; Србија у границама прије Балканског рата са срезовима узетим од Бугарске Версајским миром; Македонија – југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца; Црна Гора у границама пре Балканског рата, са Беранским и Которским срезом и Плавом и Гусињем“

То је, дакле, био онај изворни територијални статус који је најуже руководство КПЈ током рата дало свакој федералној јединици. Оно што најприје изненађује, то је чињеница да су, изузев Македоније, различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко шездесет година – од 1878. до 1939. године. И, што је најгоре, за једне федералне јединице узете су границе које су за њих биле најповољније, док су за друге узете границе које су за њих биле најнеповољније. То ћемо одмах показати.

ОДСТУПАЊЕ ОД НАЧЕЛА НАЦИОНАЛНЕ ХОМОГЕНОСТИ

Словенија је узета у границама Дравске бановине, које су утврђене Законом о називу и подјели земље на управна подручја од 1929. године. Према осталом дијелу Југославије, то су и њене данашње границе. Нема никакве сумње да је за Словенију то било најповољније рјешење, јер су се практично сви Словенци на територији ондашње Југославије нашли у једној федералној јединици. Чак је Пленум Освободилне фронте, без претходне сагласности Авноја, донио одлуку о прикључењу Словеначког приморја и свих анектираних дијелова Словеније, што је задирало у односе са страним сусједним државама – Италијом и Аустријом.

Најповољнији територијални статус добила је Македонија. Граница на око 10 односно 15 километара јужно од Качаника и Ристовца је и данашња граница Македоније према Србији. Повољност овог ријешења огледа се у томе што није било Македонаца сјеверно од ове границе, док је у границама Македоније остао знатан број Срба, Албанаца, Турака и Муслимана.[…] Једино је македонском руководству ускраћена могућност да, попут словеначке Освободилне фронте и хрватског Завноха, донесе своју одлуку о прикључењу матици дијелова суседних држава насељених Македонцима.

Босна и Херцеговина такође су добиле веома повољан територијални статус, с обзиром на то да су узете у својим историјским границама, потврђеним на Берлинском конгресу 1878. године. Управо захваљујући томе, ова федерална јединица има код Неума излазак на море, чиме је пак хрватска Далмација пресјечена на два дијела. Ова повољност територијалног статуса Босне и Херцеговине има, међутим, различито значење за народе који у њима живе. Границе потврђене Берлинским конгресом су, са становишта интереса једне нације да се сви њени припадници нађу у једној федералној јединици, једино повољне за муслимане.

Међутим, оне нису најбоље решење за Хрвате и Србе, који се тиме одвајају од својих матичних јединица. Јер, ако се за основу федерализовања узме начело националне хомогености федералних јединица, онда је останак великог броја Хрвата и Срба изван граница Хрватске и Србије у озбиљном нескладу са тим начелом. На то ће сигурно многи рећи да се због измијешаности становништва, баш као и у Швајцарској, у Босни и Херцеговини уопште не могу повући етничке границе између Хрвата и Срба и муслимана. То је несумњиво тачно, али се тиме показује не само ваљаност, већ и мањкавост начела националне хомогености, пошто се оно, колико су то југословенске границе допуштале, досљедно могло спровести у случају Словенаца, али се није могло на исти начин спровести у случају других југословенских народа.

Црна Гора је узета у границама прије Првог балканског рата, што значи да јој, као касније и Србији, нису признати резултати ослободилачког рата против Турака. Но, за разлику од Србије, Црној Гори је то добрим дијелом надокнађено, јер су јој придодати срезови Беране, Плав, Гусиње, које је Црна Гора задобила у посљедњем рату против Турске, а затим и Которски срез (од Херцег Новог до Бара), који је у вријеме балканских ратова и раније био у саставу Аустроугарске. Изван овако одређене ратне авнојевске Црне Горе остали су срезови Пљевља, Бијело Поље, Ђаковица и Пећ, које је Црна Гора задобила у рату против Турске.

Територијални статус који је током рата добила Хрватска предмет је различитих тумачења. Полазну основу за њене територије представљала је Бановина Хрватска утемељена споразумом Цветковић – Мачек од 26. августа 1939. године, која је поред Савске и Приморске бановине и среза Дубровник, обухватала и срезове Илок, Шид, Брчко и Градачац. Ваља такође додати да је у оквиру историјских граница Босне и Херцеговине Приморска, односно Бановина Хрватска, обухватала срезове Травник, Фојницу, Бугојно, Ливно, Прозор, Коњиц, Мостар, Љубушки и Дувно, тј. добар дио Херцеговине и централне Босне. То је заправо послије толиких векова прва територијална и административна цјелина која је обухватала три историјске хрватске покрајине – ужу Хрватску, Славонију и Далмацију. За вријеме Аустроугарске и раније, Далмација је била у саставу Аустрије, а ужа Хрватска, Славонија и касније Војна крајина, у саставу Угарске.

Међутим, поменута територија утврђена током рата није се у потпуности поклапала са територијом Бановине Хрватске већ је била исправљена, односно умањена историјским границама Босне и Херцеговине, којима је дата предност у односу на границе негдашње Бановине Хрватске. Захваљујући томе, из оквира Бановине Хрватске искључене су херцеговачке општине насељене претежно хрватским живљем. То је учињено и са срезовима Брчко и Градачац у сјеверној Босни. Тако је авнојевска Хрватска имала нешто мању територију од предратне Бановине Хрватске. Не треба, међутим, заборавити да се већ тада рачунало са проширењем Хрватске, и без претходне сагласности Авноја, донијета је одлука о прикључењу Истре, Ријеке, Задра, и анектираних дијелова Хрватске и хрватских јадранских острва слободној Хрватској.