Задужбина је непознате породице која је припадала властели кнеза Лазара (1371—1389), чији су мушки припадници највјероватније погинули у Косовском боју 1389.

Градња манастира везује се за период владавине кнеза Лазара (друга половина 14. вијека) и властелинску породицу која је управљала овим крајем. Сматра се да су могли бити у родбинским односима са самим Лазаром.

Велика сличност декоративне пластике манастирске цркве у Велући са оном на Лазарици и манастирској цркви у Раваници, као и далеко богатија спољашња обрада у односу на Нову Павлицу, задужбину Лазареве сестре Драгане и њених синова, Лазара и Стефана Мусића, указују на то да је ктиторка Велуће била на високом друштвеном положају у Лазаревој држави, због чега су поједини аутори сматрали да је била родбински повезана са Лазаревом породицом.

Кнез Лазар је 1389. године поклонио газдинство са Велућом, манастиру Свети Пантелејмон на Светој Гори, о чему постоји запис у повељи кнегиње Милице из 1395. године.

Подизање Велуће се смјешта, на основу сличности са црквом Лазарицом, у 1377/1378, а ктиторка је унутрашњост манастирске цркве, посвећене Богородичином Ваведењу, украсила фрескама, које се стилски потпуно разликују од савременог моравског сликарства.

Током владавине кнеза Милоша изведена је обнова горњег дијела цркве, који је том приликом осликан са спољне стране.

Фреске у унутрашњости манастирске цркве су настале прије 1389. године, ликови су сликани плошно, без истицања волумена, а фигуре сведене на декоративне, наивно цртане зидне слике.

Представа Страшног суда насликана је у нартексу, Велики празници, Страдања Христова, двије сцене из живота Богородице и светитељи су приказани у наосу, док се у олтарском дијелу налазе евхаристичке композиције, подсјећа портал Лепоте Србије.

Као сизерен ктиторке манастира (приказане у наосу), кнез Лазар је са супругом насликан у цркви, док се у нартексу налазе четири фигуре млађих мушкараца, за које се сматра да су били њени синови. Њихова имена су данас изблиједела и не могу се видјети, али се зна да су уз стајала имена Оливер, Дејан, Братан и Константин.

Истраживањем њихових фресака, утврђено је да су непосредно након њиховог завршетка оне биле прерађене, тако што су рукама њихових фигура досликани крстови, док је Дејановој фигури умјесто руке која држи тоболац за стријеле, насликана рука која држи крст.

Ова драстична промјена навела је истраживаче на закључак да су првобитне фреске насликане док су њих четворица били живи, али су, након њихове изненадне погибије (вероватно у боју на Косову), оне биле прерађене. Не зна се у којој мјери и када је црква страдала али се на основу два сачувана натписа закључује да је обнављана 1833. и 1836. године у вријеме владавине Милоша Обреновића, када је саграђен и конак. Иконостас капеле је дјело манастирске иконографске радионице. Порта је изузетно уређена и наликује ботаничкој башти.