ДОЖИВОТНОГ предсједника СФРЈ у земљи, а и свијету неодвојиво је уз име и презиме пратио надимак „Тито“. Међутим, мало је познато колико је Јосип Броз уопште користио различитих псеудонима и како је настало најпознатије.

Југославенски комунистички револуционар, агент Коминтерне, политичар и доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у Кумровцу, гдје је завршио четверогодишњу школу.

Он је био седми од петнаесторо дјеце. Родитељи Фрањо и Марија Броз били су сељаци и водили тежак живот.

Мало је, међутим познато како је Јосип Броз добио свој чувени надимак Тито. У партијским документима, прије одласка на робију 1929. године Броз је употребљавао конспиративна имена „Георгијевић“ и „Загорац“.

Историчари и биографи који су се бавили Титовим животом често објашњавају да су оваква конспиративна имена била обавезна у комунистичкој интернационалној организацији, те да се врло рано установило право да руководећи кадрови илегале користе по више псеудонима (лажних имена). У записницима са сједница Централног комитета августа 1934. године први пут се биљежи у рубрици присутних нашло име „Тито“.

У прошлости било је доста неоснованих и произдољних тумачења у погледу кодног имена Јосипа Броза. Псеудониму „Тито“ често је тако приписиван мистериозни и симболички карактер, иако је кодно име креирано прилично једноставно.

Фицрој Меклејн, вођа британске мисије у окупираној Југославији током Другог свјетског рата, и човјек који је тих година био лично близак са Титом, дао је наводно једно занимљиво објашњење настанка овог кодног имена. Судећи по сачуваним причама Меклејна, југословенски маршал је у току опкупације позивао к себи људе и давао им упуте шта треба да раде. „Ти ћеш да урадиш то, а ти то, наводно је говорио. Учесталост оваквих изјава доприњела је да га његови пријатељи почну звати Тито.

Иначе, према тврдњама хрватских историчара и лингвиста име Тито се јавља у хрватској Загорју и северозападној Хрватској још у 18. вијеку. Стога, посебна теорија истиче како је Јосип изабрао управо то име као асоцијацију на своје загорско поријекло.

У току својих илегалних активности на подручју Краљевине Југославије (Комунистичкој партији Југославије од 1921. била је забрањена политичка и јавна активност), Јосип Броз се користио различитим конспиративним именима током париода од 1920-их до краја Другог свјетског рата, подсјећа Нпортал.

На задатку у Словенији звао се „Руди“, током боравака у Москви и уопште у преписци са Коминтернон био је „Валтер“. У Паризу све звао „Ото“, а током илегалних кретања по Југославији користио је лажна документа као инжењер Славко Бабић, инжењер Иван Костањшек или инжењер Томанек. У бројним лажним пасошима његова слика стајала је уз енглеског држављанина Џарлсона и Грка Спиридона Мекаса. У препискама међу комунистичким илегалним ћелијама ословљаван је и као Томо, Виктор, Ивица, Новак и Стари.

По броју псеудонима које је користио чини се да је уживао у мењању идентитета. Тако је своје радове и расправе потписивао и као: Тито, Драгомир, Валтер, Титерман, Веик и Вик. Знао је потписивати се и само иницијалима попут Т. или Т.Т. На такав начин најчешће је и потписивао своје чланке у партијским новинама.

Тако је кодно име Тито до почетка Другог свјетског рата постало све познатије и ауторитативније у широком кругу чланова и симпатизера КПЈ, иако је због конспиративног начина рада заправо мало људи било у прилици да лично сретне правог Тита, а још мање оних који нису знали стварни идентитет скривен иза тог имена. Стога је било природно да се врховни командант новооснованог штаба партизанских одреда Југославије у љето 1941. потпише са „Тито“.