24/12/2022

Милан Рунић, некадашњи професор и декан Технолошког факултета у Зрењанину, иако има 93 године, савршено се сјећа и преноси неке од најважнијих догађаја у историји ових простора.
Био је средњошколац кад су мађарске окупационе снаге ушле у Нови Сад. Упали су у двориште његове куће, а од смрти их је спасао отац који је говорио мађарски и био резервиста аустроугарске војске у Првом свјетском рату, наводи Спутњик.
Тада седамнаестогодишњи Рунић напустио је Нови Сад и са мајком отишао у Крушевац. Партизани су током једне акције убили више десетина њемачких војника. У одмазди су Нијемци насумично хапсили и одводили на стрељање. Гимназијалац Рунић је побјегао на село и прикључио се партизанском покрету
У Црвену армију због руског
Негдје код Зајечара срео се са јединицама Црвене армије. Био је добар ђак и знао је руски, тетке су биле удате за Беле Русе, то је пресудило да им се придружи.
– Главни ме је питао да ли знам тригонометрију. Тад сам био седми разред гимназије, рекох да знам, како да не знам. Каже, нама су потребни тенкисти, то је иначе била тенковска дивизија, а ти би могао да будеш нишанџија тенка Т34. Обучили су ме за то у пролазу за један сат – каже Рунић.
Прва битка у којој је учествовао десила се између Чачка и Краљева. Нијемци су покушали да Русима пресеку фронт. Одлично се сналазио у тенку. Возач је био Узбекистанац, а командир тенка, који је касније погинуо на Авали, након чега је Милан преузео команду, био је Рус. У посади је било и Киргистанаца.
Ускоро је добио и официрски чин као командир тенка.
Рус ми је спасио живот
Сјећања једног од ријетких живих свједока Другог свјетског рата још су свјежа. Посебно она најљепша сјећања на руске војнике.
– Никада са људима нисам имао однос какав сам имао са Русима. Била је у логистици нека Серженци Наташа, свака је јединица имала логистику, ако погоде тенк, они га вуку на поправку. Та Наташа је тражила од команданта батаљона да ја будем на ручку у официрској мензи. А мене је било срамота од Руса. Био сам једно два пута, а нисам више ни могао. Ишло се из битке у битку, нисам имао времена да се бавим нечим другим – присјећа се тенкиста.
Он додаје да је однос са Русима и њихов међусобни, био много бољи него међу људима у нашим јединицама, а он је са партизанима био два мјесеца, али их је и успут сретао. Један Рус му је и живот спасао током борби за ослобођење Београда.
– Ја сам изашао из тенка, а један Нијемац је пуцао са другог спрата пушкомитраљезом. Он се бацио, легао на мене да ме не погоди. Он је био водник, са другог тенка. Питао ме ко сам, ко ми је мати, коме да каже да сам погинуо, мислио је да сам погођен – прича Рунић.
Преко Старог савског моста одмах послије Зарића
Рунић је директно учествовао и у једном од најважнијих дијелова операције ослобођења главног града и то у акцији спасавања Старог савског моста.
– То је био једини мост којим смо могли преко Саве. Мој тенк је био први, а испред нас су били минери. Тај човјек, Зарић, помогао је да се мост разминира. Дошао је чамцем. Ја сам с њим мало разговарао док нисмо прешли преко – прича Милан.
Да су Совјети тада отишли на Косово, било би другачије
У другом дијелу своје „Књиге сјећања“ која ускоро излази из штампе Рунић се посебно бави Косовом и Метохијом, јер, како каже, данашњи догађаји у јужној српској покрајини везани су управо за оно што се дешавало на крају Другог свјетског рата.
– Требало је да ми идемо на Косово, та моја јединица, али је Тито то забранио. Мени је управо мој старији поручник рекао: „Рунићу, не можемо на Косово“. Ми нисмо смијели да уђемо ни у Хрватску. Наредио је, пошто су то тражили они који су били на Сремском фронту, да са тенковима пробијемо фронт, да то урадим ја, са три тенка, али да се вратим назад – прича Милан.
Демобилисан је из јединице Совјетске армије 1946. године, а прешао је, како каже, у нашу. Послије тога је био на Косову. Каже да је и тада био свједок догађаја који су утицали на данашње стање на југу земље о којима се и даље мало говори.
– Тамо су се побунили Албанци који је требало да иду на Сремски фронт. Недовољно се говори о томе да су се они масовно придружили Италијанима и Нијемцима.
Преживио и Голи оток
Због својих политичких ставова завршио је на Голом отоку. Послије неколико мјесеци малтретирања један војвођански официр Удбе обавијестио га је да ће бити премјештен изнад Новог Виндолског гдје су се рушила стабла за потребе пилане.Тај рад га је спасио.
По повратку 1951. трпео је посљедице етикете голооточанина, а посветио се науци. Годинама касније добио је и заслужено мјесто декана. Судском рехабилитацијом држава му је донекле исправила штету нанесену угледу.
Међутим, Русија памти своје хероје, Милана Рунића одликовала је чак пет пута. Прву медаљу ветерана добио је 20. марта 1995. кад је амбасада Руске федерације обиљежила 50 година побједе у Великом отаџбинском рату.
Жали што након рата никада више није срео другове из Русије и бивших совјетских република са којима се борио за живот у слободи.
– Најблискији сам био са једним старијим поручником. Дао ми је адресу у Москви, да га потражим. То сам и урадио 1969. године, водио сам студенте у Русију, али било је касно, ратни друг из Москве умро је годину дана раније, ипак, видео сам се са његовом ћерком – каже некадашњи припадник Совјетске армије за Спутњик.
01/03/2026
01/03/2026
10/11/2024