Комисија за споменике и називе тргова и улица Београда одлучила је раније да Загорска улица у Земуну понесе име Благоја Јововића, човјека који је прије 63 године испалио смртоносне хице у злочинца Анту Павелића у главном граду Аргентине.

Тим чином овај стасити Бјелопавлић је исправио све грешке, превиде и намјере које је чинила Титова Југославија према осведоченом злочинцу, творцу државе смрти и ужаса, наводе Новости.

Јер једино се њему, поглавнику Независне Државе Хрватске, није никада судило. Вођа усташког покрета, ревносни нацистички злочиначки шегрт, готово да је једини квислинг из Другог свјетског рата који је измакао правди. Седам мјесеци по завршетку ратних страхота, 20. новембра 1945, у Нирнбергу почиње суђење истакнутим члановима војне, политичке и економске елите Трећег рајха. Неколико мјесеци по ослобођењу Француске, у Паризу се суди маршалу Петену због сарадње са окупатором. Осуђен је на смрт. Нешто касније казна је преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору.

Видкун Квислинг, норвешки политичар, сарадник нациста, стријељан је 10. октобра 1945. послије суђења које је показало све ужасе његовог режима у овој скандинавској земљи. По њему ће симболично бити названи сви који су наносили штету сопственом народу зарад интереса завојевача. Сличну судбину доживјеће и генерал Драгољуб Дража Михаиловић, који ће 1946. године бити оптужен, осуђен и стријељан.

Док се њима судило, Анте Павелић се слободно шетао Буенос Ајресом. Нормално је да се постави питање зашто у бившој држави није суђено освједоченом ратном злочинцу.

У ТИМ поратним годинама, јавно тужилаштво је прикупљало доказе и спроводило заједничку истрагу против двојице усташких „дужносника“, Анте Павелића и Андрије Артуковића. Опширна оптужница, на неколико хиљада страна, по званичној верзији завршена је 1951, послије четири године рада. Ти списи тужилаштва депоновани су у Хрватском државном архиву и налазе се спаковани у осам кутија под називом „Оптужништво, Павелић и Артуковић“.

Југословенска тајна полиција, још од завршетка рата, трагала је за Павелићем. Пошто је у том тренутку постојао политички интерес да му се суди у тадашњој Југославији, први циљ агената је био да Павелића отму и доведу у земљу, а ако је то неоствариво, да га ликвидирају.

Онда се нешто промијенило. Из врха државе проглашен је „ловостај“ на поглавника. У „сефу памћења“ Бошка Видаковића, који је дуго боравио у Буенос Ајресу са посебним овлашћењем да припреми отмицу Павелића, остало је забиљежено много тога. Тако су он и ондашњи амбасадор у Аргентини Франце Пирц већ били утаначили споразум са једном америчком екипом да вођу усташа испоручи, на отвореном мору, једном нашем броду. У посљедњем тренутку из Београда је стигла порука да се, по Титовој наредби, цијела операција одложи за боља времена.

Обавештајна заједница Југославије, посебно она у Србији, остала је затечена. У поверљивим круговима почела су нагађања о позадини овакве маршалове одлуке.

Спомињано је да је Коста Нађ, командант Треће армије, пропустио поглавника и његов тјелесни пук, који је био задужен за његову личну безбједност, „по наређењу одозго“.

Говорило се „меком разумијевању између Броза и Павелића послије рата и могућој сарадњи током рата“. Подсјећало се на предратну сарадњу усташа и комуниста и пријатељства склопљена у затворима Краљевине Југославије, на покушај формирања Комунистичке партије НДХ…

ПОУЗДАНО се знало да је Павелић побјегао из Загреба 7. маја 1945. године, значи дан раније него што су партизанске снаге ушле у Загреб.

ХАПШЕЊЕ Павелића није одговарало америчким и британским службама и финансијским магнатима у овим земљама. Као прво, представљало би „запањујући ударац“ угледу Римокатоличке цркве. А ако би се још судило Павелићу, он би можда покушао да се спасе одавањем комплетне шеме прања новца у Аргентини, а не само транспорта нациста за Јужну Америку.

Опљачкано нацистичко благо је из Аргентине је отишло назад до „демократске“ Западне Њемачке. Уз то, Далс је развио пропагандни механизам како се мора помоћи обнови њемачке привреде као бедему против комунизма и да постоји велики број богатих јужноамеричких инвеститора, који су били вољни да помогну обнови Њемачке. И ето објашњења: узрок чудотворног економског послијератног опоравка Западне Њемачке био је исти новац опљачкан широм Европе у току рата.