СЕВАСТИЈАН Путник (1879-1951), игуман манастира Љубостиња код Трстеника, Први свјетски рат провео је у логору Ашах у Аустрији, гдје је завршио након оптужби да је скривао дио архиве српске Владе.

У заробљеништво је послат заједно са архимандритом Константином и јеромонахом Рувином у јесен 1915. године, када је 57. аустроугарска дивизија ушла у манастир.

По завршетку Великог рата, у то вријеме владика жички Николај Велимировић одликовао је Путника Црвеним појасом за „досадање реновање у монашкој дужности, као и јавном раду његовом”. Исте, 1919. године манастир посјећује и славни др Михаил Пупин, подсјећају Новости.

Јеромонах Путник постао је игуман након повлачења Константина 1921. године. Био је аутор монографија, бесједа, али једну од најпотреснијих пјесама написао је управо у логору. Посвећена је Морави и заробљеној Србији.

МОРАВО, МОРАВО…

Још једном само из туђине горке,

Да ми је пасти у наручја твоја –

На груди твоје, груди добротворке –

О, напаћена отаџбино моја!

То само жудим уцвијљен одавно –

Мораво, Мораво, моје село равно!

Још једном само да ти цјеливам

прах свети твога мученичког прага;

још једном само да ми је да снивам

у хладу твоме о поразу врага

и слави твојој, коју чекам давно –

Мораво, Мораво, моје поље равно!

Још једном само кад бих мого чути

Мили глас пјесме љубљенога краја

И свечан тренут, када се ућути

Тајанствени шумор живота без ваја;

Да видим твоје ускрснуће славно –

Мораво, Мораво, моје село равно!

Па послије нека ја преминем први.

За ничим више жалити нећу.

Слободне груде драги су и црви

У тамном гробу, што по лијешу крећу.

Сниваћу мирно твоје доба славно –

Мораво, Мораво, моје поље равно! ….