Војвода Живојин Мишић и његова супруга Њемица Лујза имали су шесторо дјеце, три сина: Радована, Александра и Војислава и три кћери: Елеонору, Олгу и Анђелију.

Војвода своје синове током њиховог војевања није штедио, и уз сву очинску брижност, ни за једног никада није ургирао да буде прекомандован на неко повољније и безбједније мјесто.

Више нема живих мушких потомака Живојина Мишића.

Најстарији је син Радован, који је имао бриљантну војну каријеру и као пуковник највиши чин послије оца у целој породици, а Нијемци су су ухапсили 1943. године и упућен је у концентрациони логор у Нирнбергу а потом премјештен у град Ханелберг, из којег је двије године касније његовој породици стигла депеша да је умро од туберкулозе.

Средњи син Александар, херој Првог свјетског рата и балканских ратова у чину мајора придружио се Дражи Михаиловићу на Равној гори. Страдао је јер се предао Нијемцима рекавши да је он Дража Михаиловић. Нијемци су га одвели у затвор Ваљево и када су схватили ко је он и да има пола њемачке крви, понудили су му живот али под условом да ради за њих, наводи Опанак.

Александар Мишић је то одбио ријечима: ” И то пола њемачке крви истекло је на бојном пољу.” Нијемци су стрељали Александра и запалили до темеља љетњиковац његове мајке за који су вјеровали да је штаб Драже Михаиловића.

Најмлађи син Војислав послије школовања на војној академији у Русији одлази у Лондон гдје завршава студије хортикултуре и враћа се у Србију. Запослио се у Градском зеленилу и радио на уређењу парковских површина у Београду. Као симпатизер комуниста и партизана ухапшен је 1943. и затворен у логор на Бањици. Ипак, Нијемце и наше жбирове, на неки начин, била је срамота да држе у тамници сина војводе Мишића па су га пустили на слободу. Међутим, већ 1948. нашао се на списку путника за Голи оток. Острво на којем га је дочекало понижавање, батинаши, неподношљиво сунце и змије. Тамо је провео скоро три и по године, гдје је редовно пролазио кроз шпалир који је назван „удри војводиног сина”. Све је преживио и умро је у Београду 1974. године.

Лујза Мишић умрла је 1956. године 35 година послије смрти мужа. У знак протеста према својим сународницима Нијемцима, она прелази у православље и узима крштено име Магдалена.