Никола Тесла и бијела голубица су јединствена љубавна прича коју је испричао сам научник својевремено. Како је Тесла волио птице?

„Птице су Божја дјеца!“

(Српска народна пословица)

У крају гдје је одрастао Никола Тесла, било је разних птица. Оне су биле, још у дјетињству, драги Теслини пријатељи. Колико је, само пута мали Никола посматрао птице како круже у ваздуху или слушао њихово дражесно цвркутање…?

Код своје куће, Тесла је гајио голубове. Он им је, сваког дана, доносио храну и толико их припитомио да су му голубови слијетали на рамена и јели храну из његове руке.

Никола је знао, понекад, заједно са својим друговима, да се пење по дрвећу, у оближњој шуми и да вади јаја из птичијих гнезда, или да понесе младунце да би их одгајио и кад одрасту пустио да оду, слободно, у природу.

Тако је, једном, донио кући младе орлиће које је држао у свом кавезу за птице. Није се устручавао ни да крадом вади парчад меса из лонца с ручком да би хранио своје љубимце.

Теслина велика и несебична и искрена и трајна љубав према птицама, коју је стекао у дјетињству, није, тако, престајала кроз сав његов дуг живот.

Као одрастао човјек, радећи,  неуморно, до касно у ноћ, он би, прије спавања, пошао мало да прошета до оближњег парка. Са собом је увијек носио пуне кесице зрна кукуруза, пшенице и друге птичије хране. Птице, нарочито голубови, већ, навикнути на његов долазак, будиле би се и облијетале око Тесле.

Голубови би му слијетали на рамена и јели храну из његове руке, онако како су, то, некад, чинили и његови голубови у Смиљану и Госпићу. Уколико је неки голуб био болестан, Тесла би га носио у свој хотелски стан да се огреје и опорави. А кад се опорави, Тесла га је враћао његовом јату.

Ето, тако се Тесла, кроз сав живот, старао, не само, о будућности човјечанства, већ и о животу тих лијепих и драгих бића – птица …

Из текста Теслине визије преносимо одломак какав „љубавни однос“ су имали Никола Тесла и бијела голубица коју је он хранио.

О једном бијелом голубу и Теслином присном односу с њим причају Теслини пријатељи О’Нил и Вилијам Лоренс, научни новинар Њујорк Тајмса. Они су забиљежили несвакидашњу Теслину исповјест док су сва тројица сједели у предворју хотела Њујоркер.

Џон ОНил, члан многих окултних друштава, примјетио је неке мистичне симболе у пегама Теслиног бијелог голуба. Тесла им је тада исповиједио нешто што ће Лоренс и други касније назвати “ једином љубавном причом из Теслиног живота“.

„Хранио сам голубове, на хиљаде њих, већ годинама“, рекао је, „Хиљаде њих, јер ко би их све запамтио. Међутим, био је један голуб, дивна птица, чисто бијели са свјетлосивим пјегама на крилима; он је био нешто друго. Била је то женка. Могао сам је препознати било гдје. И она је мене могла да пронађе на сваком мјесту. Требало је само да помислим на њу, да је позовем и она би долетјела. Ја сам њу разумио и она је разумјела мене. Заволио сам ту птицу. Да, волио сам ту голубицу као што мушкарац воли жену, и она је вољела мене.

Када је била болесна, осјећао сам то; дошла би у моју собу и ја бих бдио над њом данима. Његовао сам је док не оздрави. Тај голуб је био радост мог живота. Ако сам јој био потребан, ништа друго није било важно. Док сам њу имао, имао сам и свој животни циљ. А онда, једне ноћи док сам у мраку лежао на кревету и као и обично рјешавао неке проблеме, улетјела је кроз отворен прозор и слетјела на мој сто. Знао сам да сам јој потребан, хтела је да ми саопшти нешто важно па сам устао и пришао јој. Гледао сам је и знао да жели да ми каже – да ће умрети. А онда, када сам то схватио, видио  сам свјетлост како избија из њених очију – снажан сноп светлости“, преноси портал Башта Балкана.

Тесла је застао, и затим, као да је очекивао питање, наставио. „Да, била је то стварна свјетлост, снажна, бљештава, заслијепљујућа свјетлост, снажнија од свјетлости и најјаче лампе у мојој лабораторији. Када је тај голуб умро, нешто је нестало из мог живота. До тада сам био сасвим сигуран да ћу завршити све своје замисли, и ако сам имао амбициозан програм, али када је голубица нестала, знао сам да је моје животно дјело окончано.

Да, годинама сам хранио голубове, и даље их храним, на хиљаде њих, јер коначно, ко зна… „(Ј. О’Неилл, Продигал Гениоус, п. 309-10)