Када је Свети Сава ишао из Свете Горе у Србију, да измири завађену браћу, понио је са собом, сем моштију Светог Симеона, још и чудотворну икону Троручицу. Свете мошти положи у ћивот у Студеницу, а икону дарује брату Стефану са завјетом да је чува у дому и да се у вријеме рата носи пред српском војском.

Чудотворна икона Троручице

Часна икона је чувана у дому Немањића све до потоњега. Једне ноћи појави се она пред Хиландаром, на путу од мора, са сјеверне стране. Игуман, устајући да иде на полуноћницу у велику цркву, угледа кроз прозор своје ћелије свјетлоћу, као сунце, на мјесту гдје је сада часовница. Одмах позове калуђере да виде то привиђење. Кад тамо, а оно икона Троручица. Престрављени донесу одмах одежде, крстове и кадионице, те је с појањем унесу у саборну цркву и положе на горње мјесто у олтару.

Сјутри дан, на велико њихово чудо, нађу је у игуманском столу. Не знајући откуда је ту, опет је с поклонима и молитвама однесу на прво мјесто у олтар. Игуман, сумњајући да је еклисијарх није ноћу пренио у игумански сто, закључа цркву и понесе кључ. Али му се Троручица јави те ноћи на сну с ријечима: „Нијесам дошла овдје да ви мене чувате, него ја вас.“ Игуман прене од сна и одмах пође са свијем старцима и калуђерима у цркву и тамо опет нађу Троручицу у игуманском столу. Тада јој се ту сви поклоне, ишчитавши молитву, и оставе је у столу, гдје је и дан данашњи.

Извор: „Слово славе Сави“, Владан Бартула