Легендарни војвода је учествовао у свим ратовима од 1876. до 1921. године. О његовим подвизима се учи широм свијета, а овако је говорио својим сапутницима.

Војвода Живојин Мишић рођен је 19. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника, и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак Мионице. На своју руку преокренуо је ток Колубарске битке и извојевао једну од највеличанственијих побједа Србије у Првом свјетском рату, подсјећа портал Шајкача.

Ово су његови најбољи цитати који ће сваког правог Србина погодити право у срце.

„Пробудите се, људи, освјестите се. Ако сад Швабу не задржимо, никада га не задржасмо. Ако допустимо да нас сад прегази пропали смо… А, кажем вам, пазите, кад га потерамо, биће велике тутњаве, направиће се чудо од њега, да ће цијели свијет сеирити”.

Из разговора са својим надређеним, војводом Радомиром Путником

“Нећу у овом часу никога да слушам, кад радим посао за који носим одговорност! Наредио сам повлачење и остајем при томе! Дајте команду ком хоћете, али докле ја командујем армијом, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу!”

“Била би неопростива погрешка да стално бранимо цијелом армијом сваки корак одступања. Мени треба да се трупе уреде, одморе, да дођу себи, да бих могао са њима извести напад”.

“Ријешио сам да са цијелом армијом, сутра 20. новембра, у 3 часа, ујутру предузмем напад на непријатеља. Обе остале армије и дијелови Ужичке војске у исто вријеме предузеће напад. Напад припремити артиљеријском ватром. Препоручујем што јачу прикупљеност и јаку везу са средњим дијеловима. Немарљивост у потпомагању сусједних дијелова сматраћу као злочин. С пуном вољом и надом у Бога, напред, јунаци!

„ Ко смије тај може. Ти не знаш за страх, а ко не зна за страх, тај бије и иде напред. Нема “тешко“. Нећу да чујем данас ту ријеч!”

Из Мишићевих мемоара о Балканским ратовима

“Из свих мојих дотадашњих службених искустава дошао сам до закључка да код великог броја наших официра, нарочито оних на већим положајима, недостаје довољно мушкости да по важним питањима кажу своје право мишљење у присуству старијих или претпостављених старјешина. Налазим да је то велика мана, која у одсудним тренуцима кочи наше иначе врло спремне и одважне више команданте у испољавању личне иницијативе, толико потребне у ратним операцијама. Због тог је потребно цијели наш официрски кор у васпитању подстицати на разумну личну иницијативу, како у мирно, тако и у ратно вријеме”.

“Ништа није горе у рату, од бојазни од одговорности”.

“У ратном времену ништа горе не може деморалисати и најбоље трупе, него кад осјете да се командант са својим штабом први повлачи. У критичним тренуцима командант мора лично да се ангажује, да соколи и подстиче на истрајност своје трупе”.

Шта је Мишићев помоћник рекао о војводи?

“У данима кризе мало говори, готово никако не спава, стално мисли о догађајима и све их одржава у заједници. Заповјести, као и многе друге ствари оперативне природе увијек сам лично ради.

Заповјести су му оригиналне, не одговарају уобичајеној форми, али у себи увијек имају нешто поезије. На дух старјешина врло повољно дејствује; за вријеме операције врло агилан; о најсићушнијој ствари води рачуна и на исход најмањег догађаја жели да утиче.

Са командантима невјероватно се вјешто опходи. Једнога опрезно хвали, другога пажљиво прекорава. Увијек лично са свима општи; у опхођењу је категоричан, али прост. Безусловно увијек прима одговорност на себе – и тиме се највише одваја од осталих команданата.

Од Врховне команде не тражи одобрење својих пројеката; сусједним командантима увијек излази у сусрет и савјетима и помагањем до крајњих могућих граница. Увијек одважан, увијек одлучан, необично вриједан, невјероватно издржљив на послу, памћења врло јаког, тачан и јак у оцјени теренских односа и прилика, необично устрајан у остваривању својих замисли, мек, њежан, прост, без церемоније и племенитог срца…”.