Епископ Варнава Настић је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпио. Свакога дана, недјељом и празником, пјевао је тропаре и црквене пјесме што је тамничаре људских тијела и душа тјерало да га још страшније кажњавају.

Епископ хвостански Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дјете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости је завршио у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. године у Београду.

Послије завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик Српски митрополит дабробосански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.

Други свјетски рат га је затекао у Сарајеву, гдје је остао за вријеме постојања злогласне НДХ дијелећи судбину са својим страдалним српским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и том приликом му понудио да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорично одбио.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.

Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на на десет година тешке робије због “злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца”, како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески “како би могла да дочека англо-американце”, како су навели комунисти. Кривично дјело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у “кривици” епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.

Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Сво време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао вјеран своме опредељењу за Богочовека Христа и свој српски правовјерни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпио. Свакога дана, недјељом и празником, пјевао је тропаре и црквене пјесме што је тамничаре људских тијела и душа доводило до лудила и послије чега су га још више и још страшније кажњавали.

С обзиром да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као “националисти и реакција” нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године премјестили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном српских интелектуалаца.

Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен је на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, “случајно” је налетјела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживјели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара излетио кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је на мјесту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.

Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али, полиција их је у томе спречијила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу.

Љекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је послије неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа љекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Љекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење макар и по цијену људских живота.

Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином по неравном и разлоканом путу тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однешени у затворску болницу. Одатле су послије неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом.

Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико мјесеци. Одатле је пребачен за Београд, а потом на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, гдје је остао да лежи скоро годину дана.

Народ је масовно долазио да посјети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНУ те је донијето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.

Епископ Варнава је у кућном притвору, у манастиру Гомионици одлежао казну (до 1960. године). Владика је послије издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, гдје је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се не могу сада провјерити, епископ Варнава је отрован кафом.

У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф вјерске полиције за Србију. Непрестано је убјеђивао епископа Варнаву да измијени став према “народној власти”, али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.

Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Српске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочину у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве, написао је протојереј-ставрофор Велибор Џомић