Тајну чувану више од пола вијека о страдању монаха манастира Боговађа који је волио Бога и Краља објелоданио је један Србин из Чикага. Иларион Живанов убијен је 1948. године у ноћи уочи Ђурђица, пред очима Живка Урошевића.

Завршивши телефонски разговор са парохијанином Светом Ковачевић из Берковца, боље рећи из Бање Врујци јер је близу извора настањен и договоривши се да сутрадан по светој литургији и освећењу славског жита свечара светог великомученика Георгија – Ђурђевдана посјетим његов дом и заједно прережемо славски колач, дође ми на ум да треба да идем да светим водицу Живку Урошевићу у Велишевац.

– Како сам ја заборавио да осветим водицу чика Живку у Велишевцу, а прошао сам му поред куће прије неки дан, када сам се враћао из Радисављевића? – Запитах наглас сам себе.

– Чика Живко и није живио овдје, ово је први пут од када се вратио из Америке, можда због тога, подсјети ме црквењак.

– Могуће, за Стевањдан идем, освештам водицу, отворе ми кућу његови рођаци иако нико ту не живи већ пола вијека од када је чика Живко у Америку емигрирао од комуниста. Идем сада, па послије ваља се у манастир Боговађу на бденије, сутра је манастирска слава, Ђурђевдан, рекох црквењаку и поздрави се са њим.

Чика Живка сам упознао и Николу Кавају 2004. године у Врујцима у „Комшиној воденици“, ресторан покојног Милована Дикића, великог добротвора врујачке цркве, који је био велики поштовалац Монархије и четничког покрета. Причали смо о градњи храма пошто су претходни храм срушили комунисти 1946. Године у Врујцима и направили од њега шталу. Видевши да градимо храм нови у Врујцима купили су нам звоно Урошевићи од 600 кг и помогли градњу храма. Живкова породица је у Чикагу, сјећам се често је спомињао сина Мишу.

Ушао сам у двориште већ старе куће Урошевића и уобичајено када долазим код парохијана на селу најавим се узвиком – Домаћине ! Из куће изађе чика Живко, старац али веома виталан и крупан. Види се по његовом држању да га је Бог обдарио природном снагом.

– Помоз Бог чика Живко, ево ја код вас дошао за водицу, рекох му.

– Бог ти помого оче и добро ми дошао. Да и ја доживјех да видим свештеника на прагу свом послије толико деценија у туђини, рече чика Живко а у очима виде се сузе.

Изљубисмо се у образ три пута по српском обичају, он ми пољуби руку уз ријечи – Благослови оче.

Би ми непријатно па склањах руку, он ми рече – нека, нека оче, млад си али ред мора да се зна код нас православаца.

Уђосмо у кућу.

– Сада ћу ја да позовем брата Душана, он ми сређује нешто око куће, ми смо комшије али зовемо се браћа по Христу, знаш ти то већ оче-уз осмјех рече чика Живко.

– Знам, него шта и ја вас од сада зовем не више чика Живко већ брате Живко по Христу.

– Е то волим да чујем – рече овај добри старац и оде по Душана.

Брат Дуле Илић, комшија Живков, наставник у Средњој школи у Љигу, био је честит човјек. Он још тада није био члан црквеног одбора у Врујцима, био је прије члан у Цветановцима, а послије овог догађаја годину, две дана постао је и члан и предсједник црквеног одбора врујачког и члан Епархијског савета, Епархије ваљевске. Велики дјелатељ је био за храм Божји. Нажалост 2016. године уочи светог Архангела Гаврила погинуо је и то баш код цркве врујачке, причали су ми очевидци, кажу попео се на мердевине да исправи крст лимени на црквици св. Јована Богослова и мердевине металне уђу у струјно поље високог напона и на лицу мјеста га убије струја. Бог да му душу прости.

Донесе брат Дуле чинију са водом, брат Живко свећу упали и кандило, ја спремих кадионицу… Помоли смо се заједно Богу и светом Ђорђу, покропих са босиљком освештаном водицом кућу и цјеливаше крст Живко и Душан. Мало збуњен јер нема иконе св. Ђорђа већ св. Стефана ја ипак рекох – Срећан Ђурђевдан, срећна слава да буде!

– Хвала оче и теби срећан празник и свети Ђорђе свима нама увијек у помоћ да дође, велики је то Светац. Иначе оче ја славим Стевањдан али ми драго да си дошао и освештао водицу у мом дому. Нема краја мојој радости.

Брат Дуле и ја се погледасмо и баш ме стид обузе.

– Брате Живко опрости, ја сам нешто био убјеђен да славиш и светог Ђорђа и било ми криво што нисам дошао који дан раније, али сада видим да сам погријешио. Што ми одмах не рече да не славиш Ђурђевдан.

– Ниси оче погријешио, рекао бих ја теби али нема гријеха у молитви. Кад свештеник дође у дом то је празник и Божји благослов. Када то сви схватимо биће нам добро и напретка. Сједи да попијемо по ракију и да идемо на ручак сви заједно.

Седох и пописмо по ракију, брат Дуле није, он никад није пио, био је спортиста професионални.

– Брате Живко ја не могу ни да вас одбијем а не могу ни да стигнем за ручак јер већ је прошло три сата поподне, сваке године идем на бденије у манастир Боговађу код мати игуманије Агније и сестринства.

– Идеш у Боговађу? Е, баш да ти испричам једну тајну коју носим од 1948. године везану за Боговађу, рече брат Живко

Збуних се и упитах како мислиш тајну ? Ти носиш више од педесет година па зар и ја сада да је носим? Ако је исповијест у реду.

– Није исповијест, већ тајна коју желим да не однесем у гроб ево и брата Дула овдје да чује.

Испричао нам је. Веома потресно.

– Брате Живко, пошто је ово ипак твоје свједочење ајде самном у Боговађу и реци то свима за вечером.

– Хоћу, Бога ради и вријеме је било да се зна и прије али дете моје, знаш ли да су ми ударали цјепанице ситне под нокте у затвору комунисти. Бог ме спасао, Бог… Него реци ми хоће ли бити тамо српских попова?

– Како мислиш српских ? Ваљда су сви српски, православни, објавио ј портал Башта Балкана.

– Знам, знам што питам, свашта сам се ја нагледо послије рата.

Отишли смо заједно у манастир Боговађу. Сјећам се био је и прота Гојко са нама тадашњи намјесник колубарски, парох ондашњи боговађски Милан и многи свештеници, преко стотину вјерника.

Послије бденија игуманија нас позвала за вечеру. Упознао сам је са братом Живком. Сједели смо са свештеницима у предњем челу, било је на вечери око сто људи, пуна сала манастирска. Пред крај вечере уз благослов игуманије и проте Гојка који је држао бјеседу, најавио сам брата Живка Урошевића, српског четника и вођу Бијелих орлова који педесет година није долазио у Отаџбину и сада када је ту овај времешни старац жели да саопшти једно свједочење везано и битно за манастир Боговађу,а и за нас све у Цркви, све Србе јер се ради о свједочењу страдања српског монаха за Крст часни, а није баш случајно да то свједочи уочи светог великомученика Георгија.

Брат Живко устаде и поздрави све присутне речима – Помаже Бог часни оци, високопреподобна игуманијо и преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре!

Педесет шест година носим у себи слику страдања вашег монаха Илариона Живанова, пред мојим очима је убијен 1948. године у ноћи уочи Ђурђица.

Те 1948. године био сам у затвору у Ваљеву на испитивању. Ноћ уочи Ђурђица увели су у затвор, у просторију гдје су нас мучили и испитивали једног калуђера, био је крвав и испребијан али се храбро држо. Кажу да га је проказао неки човјек из Лазаревачких Ћелија у возу. Питао га је официр пред нама хоћеш ли да ти урежем петокраку или крст као посљедњу жељу на челу калуђеру, шта више волиш.

Монах га је погледао, придигао се, прекрстио се и рекао Крст ми урежи Њему и Богу служим. Затим су му урезали ножем крст на челу. Прије него што ће га убити калуђер је узвикнуо :“Браћо ко преживи нека каже монасима у Боговађи да ми праве на данашњи дан парастос. Ја сам монах из Боговађе зовем се Иларион Живанов“.

Ево ја вам то преносим драги оци, монахиње, браћо и сестре, требало је и прије али ја сам побјегао из затвора и нисам се враћао до ове године из Америке, Чикага у Србију. Ове године ми је држава Србија дозволила и не терети ме ни за шта јер ја злочине нисам ни чинио већ бранио Србију од фашиста и нациста. А калуђеру Илариону је очито била кривица као и стотинама других свештеника што нису прихватали комунизам већ су се држали Бога и Монархије.

Нека је вама срећан Ђурђевдан, а нека Бог душу прости оцу Илариону, мученику за Крст.

Сви смо се прекрстили и поздравили брата Живка.

Касније брат Влада Гошњић, историчар из Дучића истраживао је о монаху Илариону Живанову и сазнао је да је био игуман у манастиру Каони коју је обновио, потом у Боговађи гдје га затиче рат. Није волио комунизам. Учио је народ какво је то зло. Комунисти су га ставили на листу за стријељање па се он крио. На путу из манастира Тавне за Боговађу комунисти су га ухапсили у возу и званични извјештај Министарства правде Републике Србије из 2012. године се слаже са свједочењем Живка Урошевића у којем стоји да је јеромонах Иларион Живанов убијен 16.11.1948. године у Ваљеву као народни непријатељ-лице означено као противник комунистичке власти, а такође прота Саво Јовић је објавио у својој књизи Утамничена Црква извештај Епископа шабачко-ваљевског Симеона Светом архијерејском синоду, цитирам: „Године 1948, исти Епископ извештава Свети архијерејски синод да је убијен „јеромонах Иларион (Живанов), бивши сабрат манастира Боговађе. Он је ухапшен у манастиру Тавни, код Бијељине (Босна и Херцеговина) затим доведен у Ваљево где је од стране Војног суда осуђен на смрт и стријељан, дана 16. новембра 1948. Године.“

Живко Урошевић се упокојио 19. априла 2007. године у Чикагу.

Записао отац Ненад Андрић, свештеник