Многи га се сјећају по брчићима, чињеници да је био предсједник СР Југославије а Новобеограђани и Земунци да им је прије свега тога био комша у некадашњој улици Гоце Делчева код Хотела Југославија, данашњој чувеној Улици гладних.

У жижу интересовања поново је доспио ни крив, ни дужан кад му је раније претучен син јединац, Дарко.

Иначе, Зоран Лилић рођен је у Брзој Паланци 27. августа 1953, српски је и југословенски политичар ког одавно нема у политичком животу Србије.

Био је други предсједник Савезне Републике Југославије – СРЈ, од 25. јуна 1993. до 25. јуна 1997.

Био је посланик Социјалистичке партије Србије у Скупштини Србије од 1990. године, а послије двије године постао је предсједник Народне скупштине Србије. Послије смјене Добрице Ћосића са мјеста предсједника СРЈ, јуна 1993, изабран је 25.6.1993. за предсједника СРЈ и на мјесту предсједника СРЈ Лилић је остао до 25.6.1997. године.

У јесен 1997. постао кандидат СПС за предсједника Србије. Послије неуспјелог другог круга предсједничких избора, гдје је одмјеравао снаге са лидером Српске радикалне странке Војиславом Шешељем 5. октобра исте године, постао је потпредсједник Савезне владе у кабинету Момира Булатовића и на овој дужности се задржао до августа 1999. године када је именован за савјетника предсједника СРЈ Слободана Милошевића за економске односе са иностранством. У то вријеме обављао је функције предсједника УО Југоимпорта и предсједника Шаховског савеза Југославије, може се прочитати на Википедији.

Године 2000. изашао је из СПС-а и основао Српску социјалдемократску партију коју сматра насљедницом идеја Светозара Марковића, али се потом вратио у СПС. Новембра 2008. године постављен је за предсједника Управног одбора ЈП Путеви Србије. Године 2018. био је предсједник управног одбора Јубмес банке.

Државне функције

предсједник Скупштине Србије (јануар — јун 1993)

предсједник Савезне Републике Југославије (јун 1993 — јун 1997)

потпредсједник Савезне Владе СР Југославије (мај 1998 — август 1999)

Пекар, љекар, апотекар: Дипломирао са десетком, а радио све и свашта да се прехрани

Основну и средњу школу завршио је у родном Кладову а током студија на Технолошком радио је и као манекен, кондуктер, разносач млијека и монтер гарнишни, писали су својевремено београдски медији. Бавећи се монтирањем гарнишни по београдским становима многих јавних личности из политике и естраде, научио је како човјек не треба да се понаша кад је на врху. Факултет је завршио с просечном оценом 9,55 а дипломирао је с десетком.

Опозицијо, затвори врата за собом

Прије именовања за предсједника СРЈ, Лилић је био и предсједник српског парламента, а из тог периода сви се сјећају његове изјаве: „Затворите врата за собом, молим вас“ (ријечи које је упутио опозицији која је напустила седницу Скупштине у знак протеста изгласавању измјена Закона о избору посланика).

Кад му је истекао мандат на функцији првог човјека савезне државе, није постао директор „Трепче“, како се спекулисало у новинама, већ предсједник Шаховског савеза Југославије, подсјећа Курир.

Међутим, сви су остали на својим местима, а Лилке (како ка зову они који га воле) постао је потпредсједник у Савезној влади, мјесту с којег је (опет) могао да се дружи са својим пријатељима, поред осталих, и Гадафијем. „Придајем велики значај сарадњи с афричким земљама и неким земљама Азије, и веома се ангажујем у томе“, признао је Лилић.

С мјеста потпредсједника у кабинету Момира Булатовића смијењен је августа 1999. године и постављен за савјетника за економске односе с иностранством предсједника СРЈ. Био би то, као што злобници кажу, пад с коња на магарца, да није задржао (како тврди „Недељни телеграф“) функцију предсједника УО „Југоимпорта“.

Енигма Лилке

Један грађанин је једном рекао: „Таман заборавимо на њега, а огласи се неком изјавом о којој се послије данима прича“. Пријатељи кажу да је остао исти, да га политика није променила.

Наводно је у свом кабинету шефа СРЈ држао Слобину слику и да се обрнуто није могло ни замислити. Такви му никад неће опростити напад на Добрицу Ћосића и махање свијетлоплавом фасциклом формата А4, гдје је, наводно, био доказни материјал против „оца нације“. Лилић се бранио: „Није ми био циљ да нанесем било какву штету Ћосићу који је оставио много тога доброг као књижевник, а о њему као политичару не бих говорио“.