Пјесма Црвен цвијете посвећена Косовским јунацима и Жички епископ господин Др. Николај Велимировић о националној, вјерској, духовној и историјској светињи Косовске традиције и њене мисије.

Песму Црвен цвете је написала Јелена Бојовић у једној од посљедњих избјегличких колона са Косова и Метохије. Пјесма говори о страдању и патњи српског народа тамо, још од историјски познате Косовске битке из 1389. па до данас.

Дословно, наслов пјесме Црвен цвијете означава цвијет Божура, који расте на Косову, а симбол је српских коријена, црвена боја говори о крвавој српској историји, а цвијет о трачку наде. Легенда каже да је црвени божур изникао из крви палих српских јунака на Косову пољу.

Црвен цвијете

Хеј црвен цвијете прерасла те трава,

Пет годиница нисам тебе брала.

Косово ми пиле крилом сузу крије,

Дадоше те питао ме нико није.

А ја молим те…

Због поноса јунака,

Због славе српског рода,

Због среће дјевојака,

И Божјег благослова.

Ти недај да ти одем,

Без крста и без Славе,

Ти недај Видовдане

Да име ми нестане.

Цвијете мој…

Поноћ дрхти сви јунаци Бога моле,

Да с небеса сјајну звезду спусти доле.

Да обасја чистом вјером сина Христа

Грачаницу, Девич, Дечане, Зочишта.

Да се вратим…

На Паштрик на планину

Да јагањци изјаве,

На Дриму да их појим

Да драгог ми поздраве.

Што мач истине носи

А љубав му је име,

На облак цркву зида

Да у њој запросиме

Цвијете мој…

Еј, анђеле ће црквицу да спусте,

На сред стара Душанова бијела града,

Метохија сјајна звијездо биће моја

Оче наша нек буде опет воља твоја.

Ој, Божуре

И живот бих дала,

Кад бих тебе овом руком брала.

На Видовдан ове године навршава се равно 553 година од мученичке смрти светог Кнеза Лазара и од Косовске битке. Косово је за наш народ било најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће. Оно је српском народу била читава једна вјера, читава једна мудрост, и читава једна етика. Вјера која је опомињала да Бог влада царствима. Мудрост која је тјешила да је зло пролазно као и човјек. Етика која је издизала да је боље чист умријети него прљав живети.

Косово – наш централни доживљај

Кнежево привољевање царству небесном, извршено је у име цијелог народа, било је најјачи израз свеукупног смисла наше историје и њена регулативна идеја.

Косово је показало да се наша историја одигравала на највишем плану, на трагичној и узвишеној граници небеског и земаљског, Божјег и људског.

Ако смо, као народ, у Немањићској епохи – с Христом у слободи – имали и моћ, и сјај и задужбине; у покосовској епохи – с Христом у ропству – нисмо клонули, нисмо пали, нисмо пропали, већ смо показали изненађујућу дубину душе кроз многоструку народну умјетност, и снагу те исте душе кроз побједоносне националне устанке. Срећа је за нас имала више опасности и у несрећи пењали смо се до Божанског пријестола. Отуда је народни песник опјевао тужно Косово далеко више него иједан наш историјски успјех.

Косово је свједочило да се као народ никад нисмо борили за безначајне ствари и да никад нисмо могли бити искрено одушевљени ситницама и пролазностима.

Два царства

На бранику свога, без похлепа за туђим, то је граница Србина који је од Косова учинио свој централни доживљај. У ове дане, више него у друге, потребно је подсјетити Србе на смисао Косова и на значење Лазареве поруке.

„Земаљско је за малена царство

А небеско увијек и довијека.“

Ако хоћемо да смо вијерни својој историји и својим вјерним прецима који се у слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем, да би и о нама могао пјесник рећи:

„И вољеше царству небескоме…“

Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се привољели царству небесном, царству вјечних вриједности.

Кад наш цјелокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет.

Кад се наше покољење запоји идеализмом и самопрегором, ми смо извршили избор између два царства на најсрећнији начин.

Кад Светосавској цркви у нашој садашњици вратимо улогу моралног учитеља и духовног руководитеља, ми смо у нашим традицијама, ми се отимамо смрти. Са њом и у ропству, наш народ није ишчезао; без ње, и у слободи он је у сталној опасности.

Оно што држи један народ у животу није број ни материјална снага, већ дух и морална снага воље.

Оно што чини једну историју достојном живљења није земаљска рачуница, већ привољеност царству идеалних вриједности.

У ово вријеме сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Примјер за обје снаге имамо у косовском кнезу. Он је душу своју вјенчао за небо, а живот свој жртвовао за Отаџбину. Живот за Отаџбину не може се жртвовати док се претходно душа не вјенча за небо, за једну вриједност вишу од сваке земаљске. Отуд кнежева задужбина, Раваница код Ћуприје, један од свједока вјенчања душе кнежеве за небо, не може ћутке прећи преко датума који обиљежава испуњених пет и по столећа од мученичке смрти свога оснивача и ктитора. Она је подигнута између два кнежева рата са Турцима, једног успјешног код Плочника и једног неуспешног Косовског, и њена историја страдања, рушења и обнављања истовјетна је са свенародном историјом српском.

Она се осјећа позваном да пред српски народ, у ова тешка времена, истакне велики Кнежев завјет, да га отргне од заборава и да буде његов проповједник, сада, одсад као и досад.

Св. епископ Николај Велимировић

Правда, 1939. године