Топлички устанак је био једини устанак на подручју окупираних земаља Европе у Првом свјетском рату.

Топлички устанак је био српски устанак који је букнуо у фебруару 1917. године за вријеме Великог рата, на територији окупиране Краљевине Србије у Топличком крају односно: Јабланица, Копаоник, Пуста Река. Трајао је мјесец дана и крваво је угушен од бугарских завојевача.

Током устанка, од стране бугарске војске настрадало је преко 20.000 Срба, односно 2.500 војника и близу 18.000 србских цивилних жртава од чега највише жена и дјеце који су претходно мучени на најсвирепије начине уз небројено много случајева силовања, клања, спаљивања и драња коже живима, што Топлички устанак сврстава у најтрагичније догађаје не само Првог свјетског рата већ и новије србске историје.

Топлички устанак је био једини устанак на подручију окупираних земаља Европе у Првом свјетском рату.

ДИМИТРИЈЕ БЕГОВИЋ

Овај поручник српске војске, каљен у оба балканска рата и биткама у Првом свјетском рату које је српска војска до тада водила, за вријеме Топличког устанка био је командант Јабланичког комитског одреда и важио је за једног од најспособнијих комитских војвода.

Гонећи његов одред, бугарски окупатори су му 23. марта 1917. године послали тајно писмо у којем је стајало да му гарантују живот и слободу уколико преда свој одред. У супротном, запретили су да ће му убити трудну жену и четворо дјеце. Након тешке ноћи у размишљању, Беговић је послао одговор у којем је рекао да су и његове комите нечија дјеца и да их не може предати, ма по коју цијену: „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје.”

Након тога, бугарски окупатори су Беговићевој жени распорили стомак у седмом месецу трудноће и извадили мушко дјете, које су набили на бајонет. Потом су њу и четворо дјеце ставили у појату (оставу за сено) и живе запалили. У пламену су се дјеца скупила око мајке и снажно је загрлила, тако снажно да након смрти њихове лешеве више нису могли да раздвоје, па су их сахранили у заједничку гробницу у селу Гајтан.

Пошто је један бивши комита открио Бугарима да се Беговић са својом групом крије на Радан планини, они су га опколили и напали у јутро 13. јануара 1918. године. Схвативши да излаза нема, по старом комитском обичају је наредио јуриш на све стране, па ко успије да се извуче из обруча. Он је остао са мањом групом да пружа отпор, до посљедњег метка, а чак је и рањен.

Позван да се преда, довикнуо је да је спреман на предају. Бугарски официри су кренули хитро ка њему, желећи да буду баш они ти који ће заробити чувеног војводу и за то добити новчану награду, виши чин и одсуство. Беговић је изашао пред њих са подигнутим рукама, али је у рукавима шињела држао две одшрафљене бомбе. Када су му пришли довољно близу, активирао је бомбе и са собом у смрт одвео два бугарска официра.

Остали бугарски официри који су се ту затекли, били су толико бјесни да су му одсјекли главу, натакли је на колац и носили по српским селима.

Место погибије Димитрија Беговића је познато, налази се у близини села Власово на Радан планини и назива се Беговићев гроб, наводи се на ФБ профилу Сергеја Белгородског.