Николај Хартвиг се залагао да смањи тензије између Аустроугарске и Србије. У тим напорима зауставила га је изненадна смрт. Због ове чињенице касније је настало мишљење да је Хартвиг заправо био прва жртва Првог свјетског рата и писано је да је „већи Србин од Срба“. Сахрањен је на Новом Гробљу уз највише државне почасти.

Николај Хенрихович Хартвиг (1857-1914) један је од најзначајнијих учесника и сведока догађаја на Балкану уочи Првог свјетског рата. Припадао је групи руских дипломата словенофилске оријентације, а за вријеме свог мандата у Београду био је врло утицајан и поштован, а код српске јавности омиљен.

Писано је за њега да је био већи Србин од Срба. Овакве оцјене су свакако претјеране, али његова дјела су несумњиво показала да је био велики пријатељ српског народа.

Николај Хартвиг је у Србију дошао 1909. године, али је већ прије тога заволио и Србију и Србе, познајући прилике желио је да Србију постави у центар руске спољне политике. У односу на дипломатске представнике других држава, Хартвиг је у Београду имао посебан статус и значајан утицај. У вријеме јулске кризе послије Сарајевског атентата, Николај Хартвиг се залагао да смањи тензије између Аустроугарске и Србије, а са друге стране настојао је да у Петрограду обезбиједи подршку Србији, како не би остала сама у евентуалном ратном сукобу. У тим напорима зауставила га је изненадна смрт у аустроугарском посланству у Београду. Због ове чињенице касније је настала изрека да је Хартвиг био прва жртва Првог свјетског рата.

Он се 10. јула 1914. године састао са бароном Владимиром Гизлом, аустроугарским послаником у Београду. У Гизловом кабинету, Хартвиг је доживио снажан инфаркт и умро. Као велики знак поштовања према покојнику, српска влада је затражила да Хартвиг буде сахрањен у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду 13. јула 1914. уз највише државне почасти.

Политика о Николају Хартвигу

Вијест о смрти Николаја Хартвига објављена у „Политици“

Николај Хартвиг се тог кобног 10. јула упутио ка Гизловом кабинету по одговор на питање: Шта ће Аустроугарска учинити са Србијом послије Сарајевског атентата? Те вечери се барон Гизл вратио из Беча, гдје је присуствовао изради концепта аустроугарског ултиматума Србији. Руски конзул инсистирао је да га барон прими на разговор одмах по доласку да би од њега сазнао шта Беч има намјеру да уради са Србијом.

Колико је била велика његова љубав према Србима свједочи и чињеница да је одложио и лијечење, иако му је здравље тих дана било доста нарушено, како би помогао Србима и сприејчио рат који је Аустроугарска спремала. Смрт га је дочекала на ногама; убила га је снажна и искрена воља да помогне Србима. Исте вечери када се упокојио, вијест се невјероватном брзином проширила улицама Београда и велики број људи нашао се испред руског посланства.

Више од 80.000 Београђана присуствовало је његовој сахрани. Сва војска београдског гарнизона, највиши представници државне и црквене власти од руског посланства до Саборне цркве и од Саборне цркве до његовог гроба пратили су овог искреног пријатеља српског народа, подсјећ портал Башта Балкана.

Пред ковчегом је ишла војска, више од 30 свештеника са Митрополитом Димитријем, са стране ковчега ишао је предсједник Владе Никола Пашић, а за ковчегом покојникова породица и чиновници руског посланства, министри Краљевине Србије, дипломатски кор, државни савјетници, генерали, као и изасланство београдског округа. Од Саборне Цркве до његовог гроба за ковчегом су ишли и Његово Величанство Краљ Петар, престолонасљедник Александар, принц Ђорђе и принц Павле.

Послије опјела, у Саборној цркви Митрополит Димитрије је у бесједи рекао: ”Тужан нас је догађај овдје сакупио. Налазимо се испред ковчега у коме лежи велики човјек, искрен пријатељ нашег народа и заслужан син Велике Русије. Умро је Николај Хенрихович Хартвиг; нестало га је у мучним и тешким данима када нам је толико потребна његова помоћ и државничко искуство. Дуг који му дугује наша нација ми искупљујемо великом жалошћу, која нас је обхрвала. Мало има Срба, који нису знали за велико име Николаја Хартвига; многи од нас познали су племенитост његовог срца, пространог као његова отаџбина. Моћни дар Хартвигов спасавао нас је у најтежим данима када су против нас падале силне оптужбе и када се у самој Русији усљед недовољне обавјештености у њих вјеровало. Хартвиг, као велики државник и искрен пријатељ нашег народа, видио је да се нашем народу чини неправда и да заслужује бољу судбину”.

Цијела сахрана Николаја Хартвига забиљежена је на филмској траци, а филм се чува у Југословенској кинотеци. Фотографије из филма свједоче о љубави нашег народа према великом чоеку и пријатељу српског народа.