ТВРДЊА о медијској „нацификација“ и демонизацији српског народа заснива се на чињеницама. „Вашингтон тајмс“, 13. новембар 1992. пише: „Има криза које захтјевају његову (Вилијам Клинтон, тадашњи предсједник САД) хитну пажњу.

Како ствари стоје, оне ће представљати тест за једно од његових предизборних обећања: веће усредсређивање америчке спољне политике на људске вриједности и демократију”, подсјећају Новости.

Југославија је прва таква криза. „Може се догодити да до 20. јануара (1993) када Клинтон буде ступио на дужност предсједника, стотине хиљада босанских Муслимана који су побјегли од српских убица помру од глади, хладноће босанске зиме … Уколико се, упркос свим изгледима, посљедњи прекид ватре одржи, циници би могли рећи да помоћ продужава живот Босанцима како би их Срби могли убити … Европски политичари су ишчекивали америчко вођство до којег никада није дошло. Једна од првих проба Била Клинтона као предсједника – а можда баш и прва – биће да ли ће покушати да заустави српску агресију. Неопходни кораци нису непознати.

У њих спада бомбардовање српских војних складишта и српских топова из којих се са околних брда отвара ватра на Сарајево и друге градове, затим укидање ембарга на испоруку оружја који нарушава способност Босне да се бори против добро наоружаних Срба, као и обарање српских хеликоптера и авиона који крше резолуцију Савјета безбједности Уједињених нација у погледу летова над Босном … Одсуство акције против српских убица сада, готово сигурно ће изазвати још теже политичке проблеме послије. Срби већ дају наговјештаје да ће спровести ‘етничко чишћење’ на Косову гдје је становништво претежно албанско“.

Употребљени термини „Срби“ и „агресија“, усмјерени су на замагљивање чињенице да припадници српског народа вијековима живе у Босни. Текст конотира поруку да су „Срби извршили агресију на Босну“ и даје врло поједностављене црно-бијеле слике о „добрим“ и „лошим момцима“. Име аутора текста је Ентони Луис, кога су колеге у редакцији „Њујорк тајмса“ звали Ентони Бомб тхе Сербс Луис, јер му је већина текстова заговарала „војну интервенцију САД против Срба“.

Портпарол „Слободне мисли“ Ватикана у изјави једном италијанском листу „објашњава генезу ратних циљева“ у Босни на слиједећи начин: „Босански муслимани настоје да изврше етничко чишћење Хрвата. Овај принцип рођен је у Србији. Творац овог принципа је српска влада, а њена претеча Хитлерова Њемачка. Хрвати и муслимани су га прихватили само зато што им је наметнут“.

Међутима, у стварности историјска факта говоре сасвим другачије. Тако у Извјештају о историјском исходишту грађанског рата у бившој Југославији који је марта 1994, на основу Резолуције 780 СБ ОУН (донета 1992. године) сачинила експертска комисија Уједињених нација, говори се о „новом изразу за стару форму кршења људских права – етничком чишћењу“. Комисија је закључила да је поријекло тог термина нејасно (подв. а.), али да се односи на „непрестано помјерање једне етничке групе из неког посебног региона“. Такође се каже да је током Другог свјетског рата било позива на „расно чисту“ Њемачку и Хрватску, али да се таква пракса није подводила под тај термин.

ЦИЉ ЈЕ БИО ПРОГЛАСИТИ СРБЕ ЗА РАСИСТЕ

У извјештају се наводи и примјер из лондонског листа „Тајмс“, од 9. јула 1991, који је цитирао једног Србина из Хрватске, односно навео његову тврдњу да је отпуштен због жеље међу Хрватима за „етнички чистом Хрватском“. Од тада, тврди се у Извјештају, медији користе тај израз да опишу акте зараћених страна, „укључујући првенствено Србе, али такође Хрвате и Муслимане, да премјесте, изазивањем страха или употребом силе, ривалске етничке групе које су настањене у областима које би они хтјели контролисати, са очигледном намјером да их обесхрабре да се икада у те области врате“.

Генерал Пјер-Мари Галоа, човјек који је својевремено био најзаслужнији, уз Шарла де Гола, што је Француска постала нуклеарна сила, писао је: „Дозвољено је изопштити један народ. Назвати га гомилом насилника и екстремиста који нису ништа бољи од нациста. Дозвољено је против тог народа подићи читаву планету, припремити му суђење налик Нирнбершком процесу, разрадити план за војну интервенцију и стратегију одабраних циљева. Дозвољено је протјерати ту земљу из Уједињених нација и подврћи Србе потпуном економском ембаргу.“

Нема сумње, водећи медији Запада су се утркивали ко ће смислити више „епитета“ који би што моћније „одјекивали“ у домаћој и страној јавности. Ево, илустрације ради, само неких:

„Комунистичка партија деспотски је владала овом федерацијом (Социјалистичка Федеративна Република Југославија – прим. а.) из српског центра у Београду … Један нови народ, овог пута са Балкана, полаже право које је Европљанима добро познато: ‘један народ, један рајх, један фирер’.“

„Крвопролиће и људска патња досежу апокалиптичну скалу; мала дјеца, жене и старци нису изузетак у овој мучној драми. Образац деструкције и етничког ‘чишћења’ на широком простору погромима открива планове за стварање Велике Србије територијалним добицима (лебенсраум) који су већ сретани у Хрватској.“

„Српски ратни злочини, налик на нацистичке, били су ‘непобитан аргумент’ у доказивању потребе покушаја неке врсте војне опције.“

„СРПСКЕ акције у бившој Југославији су готово горе од Стаљина и Хитлера.“

„Ви сте нови нацисти!“

„Сребренички Муслимани, медији су објаснили, били су жртве екстремног српског национализма, неофашистичког менталитета који је комбиновао етнички екслузивитет и организовано насиље. Европа је ускликнула да се сцене откривене у Аушвицу и Белзену не смеју никада поновити. Ипак, опет су се спроводиле на европском тлу.“

„Било ко да се надао како догађаји попут нацистичког геноцида над Јеврејима никада не могу да се понове, горко се разочарао послије догађаја у бившој Југославији.“

„На Косову гледамо паралелу са Другим свјетским ратом, јер је власт Србије, као она у нацистичкој Њемачкој, дошла на власт тако што је утицала на народ да гледа с висине на одређену расу или етничку групу и да верује да таквима нема мјеста у њиховој земљи, па ни права да живе.“

Наведени примери показују и доказују да је постојао широки консензус меинстрим медија и одређених политичких кругова тзв. међународне заједнице да српски народ буде приказан као највеће зло у Европи, послије Другог свјетског рата.