ИЗВЕДЕНО је из грчке ријечи Стефанос која значи „круна“.

Име Стефан се јавља још у облицима Стјепан, Стипан, а дуго је било популарно међу јужнословенским монарсима, а на нашим просторима су је користили и Немањићи, као и краљеви Босне из породице Котроманић.

Познато је да су се Немањићи потписивали са овим именом и користили су је као почасну титулу уз своје словенско име. Сматрало се да је то било „више од имена“ и да је много ближе било титули.

Смрт Стефана Уроша Нејаког је угасила главну линију династије Немањића. Босански бан Твртко Први, праунук Стефана Драгутина, се крунисао за краља Срба и Босне и покушао је да опонаша Немањиће, додавао је име „Стефан“, често изостављавши своју почасну титулу.

Други претенденти на српски престо послије распада царства су били и учесници Косовског боја – Лазар Хребељановић и његов зет Вук Бранковић. Владари ове двије државе су користили понекад назив Стефан, иако никада нису тврдили да су у родбинским везама са Немањићима.

Прибац Хребељановић, отац кнеза Лазара је пружио подршку Душану у сукобу са Стефаном Дечанским и стекао је тада захвалност будућег цара. Он је прокрчио пут Лазару Хребељановићу за каснији пут славе. Лазаревићи тако своју историјску улогу у одређеном дијелу дугују Немањићима, подсјећа Нпортал.

Отац Вука Бранковића, Бранко Младеновић је био севастократор на царском двору. Ова висока дворска титула је значила често да је носилац родбински повезан са царском породицом. Додељена је и Дејану, родоначелнику Дејановића, који је био ожењен Душановом сестром Теодором. У Византији и Бугарској је такође коришћена титула севастократора и такође је додјељена онима који су родбински повезани са царском породицом. Примјера ради, додјељена је у вријеме Стефану Првовенчаном послије брака са Евдокијом.