Недалеко од гвозденог моста на Дрини, у великом, стјеновитом брду налази се подземни град-склониште.

На тешко приступачном планинском масиву Млађевац, тамо гдје Дрина из клисуре излази у плодну равницу, вијековима је грађена чувена зворничка тврђава, једна од највећих и највреднијих ове врсте.

Према легенди, градила ју је жена српског деспота Ђурђа Бранковића – Јерина, коју су тадашњи становници сматрали проклетом. Због те легенде, ово утврђење назива се још и Јеринин град или град проклете Јерине, док је ипак у патријархалном наслијеђу тог простора задржао и назив Ђурђев град.

Ђурђев град је јединствено утврђење које се дијели на Доњи, Средњи и Горњи град на укупној површини од 49.000 метара квадратних.

У непосредној близини тврђаве, послије одбрамбено-отаџбинског рата, саграђена је црква посвећена Светој Петки Трнови, заштитници града Зворника. Црква је саграђена на иницијативу старјешине Српског соколског друштва Републике Српске Мојсија Симовића Секуловића, по узору на Цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену.

Јерина је градећи тврђаву наредила да се камен за градњу довлачи из мајдана код села Вилчевићи у брду Рудник, 12 километара од Зворника. Незадовољна брзином преношења камена, наредила је да се камен загрије до одређене температуре како би се брже пребацивао из руке у руку и стизао до места градње.

“Јеринина стаза страсти” добила је име према легенди по којој је лијепа господарица Јерина заводила младе јунаке из своје пратње, а потом их ноћу у Дрину бацала кроз тајна врата ноћних одаја, да би без свједока сачувала своју тајну о љубави, подсјећа портал Лепоте Србије.

На зидинама Средњег града означено је мјесто одакле су бацани млади јунаци Јеринине пратње.

Ђурђев град проглашен је националним спомеником 2005. године. Општина Зворник је 2011. године покренула обнову ове средњевјековне тврђаве, са планом рестаурације, конзервације, археолошких истраживања и комплетном расветом тврђаве.