У ЛАВИРИНТУ шпијунских игара на Балкану, од Беча до Цариграда, Вера Пешић опстала је међу југословенским, њемачким и британским шпијунима с двоструким и троструким агендама, сама, без идеологије, али одлучна да се бори за своју егзистенцију.

Сарађивала је и са четницима, који су јој дошли главе. Седам мјесеци прије стријељања ухапшена је на путу између Медвеђе и Сијаринске Бање. Била јој је, међутим, довољна једна ноћ да заведе четничког војводу Ђурића, а ускоро и да посредно командује његовим јединицама.

Радослав Ђурић

Артиљеријски и генерлштабни мајор је слом у Априлском рату затекао у Сарајеву, а илегалним путевима се повукао до Београда када је и ступио са Југословенском војском у отаџбини Драже Михаиловића.

Постављен је за команданта свих четничких снага који су у октобру 1941. вршили опсаду Краљева. Када је, по свему судећи, и започео грађански рат између двије ослободилачке војске.

Уживао је велико повјерење Михаиловића, па је био послат на различите мисије. Између осталог, командовао је Јужноморавским корпусом. Добија задатак да организује нове четничке организације широм земље, а био је и командант београдске четничке организације.

Афера са Вером

По свему судећи, године 1944. се већ увелико премишља о преласку у партизане. На једном састанку је позван да учествује у одбрани Топлице и Јабланице од налета партизанских снага. Одбио је ову идеју са образложењем да нема довољно људи за такву акцију, подсјећа Нпортал.

Ђурић је у то вријеме већ увелико имао аферу са Вером Пешић. Њу су осудили на смрт, а он је егзекуцију одложио, желио је да јој се суди. Сумњив потез је Гњиланску четничку бригаду натјерао на организовање пуча са једним захтјевом – тражили су смјену мајора Ђурића.

Мајор Јован Стевановић је са својим одредима блокирао Ђурићев штаб код Лесковца и ухапсио га. Припремало се војно суђење за издају и шпијунажу. У исто време је ухапшена и Вера Пешић са мајком и стрељане су истог дана. Једна од наводних молби је била да јој не пуцају у главу и да је пусте да „умре лијепа“.

Промјена стране

Скоро десет дана је био у заточеништву пре него што је успио да побегне и да се прикључи партизанским одредима. Тада је постао командант, а као искусан официр је постављен за начелника Главног Штаба за Србију и првог заменика генерала Коче Поповића.

Помогао је након краљевог говора да што више доскорашњих четника пређе на страну партизана широм јужне Србије. Из рата излази са чином пуковника Југословенске Армије. Био је један од сведока у процесу против Драже Михаиловића 1946. године.

Пензионисан је 1959. године, а своју смрт је дочекао у стану у Београду 15. маја 1980. године.