У дводневној ескалацији насиља косовских Албанаца над Србима, које је окончано 17. марта 2004. године, убијено је 31 лице, 800 повријеђено, спаљено више од хиљаду српских кућа и уништена 31 црква и манастир.

Погром се одиграо пред очима војне и цивилне мисије УН на Косову и Метохији, оличених у КФОР-у и УНМИК-у.

У то доба на Косову и Метохији било 38.000 војника КФОР-а из 39 земаља, као и 8.000 полицајаца УН из 52 земље.

КФОР и УНМИК су послије објавили да су за насиље и убиства оптужена 242 лица, углавном Албанац, а 157 је предато судијама за прекршаје.

Ипак, само мали број њих изведен је пред лице правде и осуђен. Као и много пута до тада, организатори су остали ван домашаја закона.

У мартовском етничком насиљу Албанаца над Србима било је повријеђено више од 40 припадника КФОР, 65 припадника међународне УНМИК полиције, као и 58 припадника Косовске полицијске службе.

Убијено је и 18 Албанаца углавном од ватре снајпериста КФОР-а, који су пуцали на оне који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје.

Посљедице мартовског насиља никада нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина мјеста од тада остала без српског становништва.

Ни пет одсто тада протјераних Срба није се вратило у своја мјеста.

Све је почело сензационалистичким, тенденциозним и неистинитим извјештавањем албанских, прво електронских, а онда и штампаних медија о утапању два албанска дјечака 16. марта у ријеци Ибар, код села Чабра у општини Зубин Поток, на севјерозападу Косова и Метохије, за шта су лажно оптужени Срби.