24/03/2023
Конкурс је отворен још 1908. године када је стручно жири одабрао побједника, сликара из Сплита по имену Паскоје Пашко Вучетић. По његовим идејама и нацртима постоље споменика је урађено у Београду а бронзани дијелови су ливени у Риму.
И тако је дошао тај свечани тренутак. Преживјели војници су се враћали кућама, породице попново окупљале, а град се надао обнови, не слутећи да му за свега годину дана слиједи први велики, разарајући рат. На откривању споменика су се појавили градски званичници, истакнути умјетници и бројан народ, пред којима је стала мистериозна скулптура под бијелим платном и Петар И Карађорђевић, унук народног јунака који се овог дана славио.
Међутим, како хроничари биљеже, након скидања чаршава са споменика услиједио је мук. Чуо се понеки шапат ту и тамо, што ће се тек сутрадан у штампи протумачити као озбиљно негодовање. Први споменик Карађорђу садржао је, поред вође устанка, још и фугуру виле са барјаком, војника, жену и дјете, једног устаника и слијепог гуслара.
„Склепана“ композиција није била оно што је маса очекивала. Изнад свега, лице Карађорђа је било неприродно, некима чак и смјешно (сјетимо се Новаковог урнебесног лика у издању Музеја воштаних фигура у Јагодини). Шалу на страну, овдје није била ријеч о спортисти, већ о (покојном) националном хероју. Озбиљан проблем.
Сутрашња штампа је имала шта да каже. У издању „Правде“ могло се прочитати мишљење Моше Пијаде који је сматрао да је нови споменик „бронзана наказа, срамота за Србију, који треба срушити пијуком.“ Љепоту у Вучетићевом споменику пронашао је само књижевник и новинар Драгутин Илић, који је идеју аутора објаснио као „пјесничку“.
Смијех на отварању
Легенда каже да се на трибини подигнутој у сврхе откривања споменика утом одиграо разговор између Бранислава Нушића и младог краљевића Ђорђа. Краљевић је тихо питао Нушића шта мисли о бронзаном Карађорђу. Овај му је испод гласа одговорио да је захвалан што је до сад био у одбору за одобравање споменика, а сад моли да се ургира код краља да га поставе у одбор за затварање споменика. Иако се разговор одвио тихо, краљевић је почео наглас да се смије, а затим заразио и људе око себе. Пристојност није налагала да се смјех рашири даље, али је барем мала анегдота успјела да увесели напету атмосферу.
Недуго затим почиње Први свјетски рат, а 1916. споменик је уклоњен под изговором да је оштећен у борбама. Нико не зна тачно шта је било са самим Карађорђем, али је сигурно да фигура слијепог гуслара још увек постоји и чува се у депоу Музеја града Београда. Неколико година касније је чак покренута иницијатива да се „Карађорђев гуслар“ врати на свјетлост дана, а затим и на мјесто одакле је уклоњен, као спомен народним умјетницима који су дијелом били заслужни за повратак српске културе у крајеве ослобођене од вишевијековне турске владавине, наводи портали 011 инфо и Магацин.
За вријеме рата, престоница под опсадом је требало да, на истом овом мејсту, добије нови споменик – с тијелом и ликом аустроугарског цара Франца Јозефа. Док је бронзана статуа ливена у Бечу стигла до Београда, град је већ био ослобођен. На питање шта да се уради са том гомилом бронзе одговор су имали калуђери са Калемегдана – рату су им оштећена звона. Тако је Франц истопљен, а звоно у које је преточен и данас бди над црквом Ружица. На обиљеженом мјесту је постављен, и данас живи, Мештровићев споменик захвалности Француској на ком пише „Волимо Француску као што је она вољела нас 1914-1918. године.“
12/01/2025