Вјеровање у моћ дрвећа старо је колико и човјечанство.

Некад су се и њима подизали храмови, а људи су се молили за здравље и срећу. У дворишту манастира Никоље, у Овчарско – кабларској клисури, већ вијековима се налази бор висок преко 10 метара, за који се вјерује да је свето дрво.

„Локације гдје ће се саградити неки манастир или кућа, некад су се бирале баш по близини тог, како су веровали, светог дрвећа. То су била племенита мјеста, која су обећавала миран живот и напредак “, рекла је етнолог Снежана Ашанин за РИНУ.

Манастир Никоље једна је од најстаријих светиња на малој Светој гори, како још називају Овчарско – кабларску клисуру. Свети бор заузима централно мјесто, и према предању има исцјелитељску моћ јер се вјерује да молитве поред бора бивају услишене.

„Током историје постоје конкретни подаци о томе да су људи овдје долазили и молили се за излијечење. Зна се тачно ко су они били и од чега су излијечени. Већином су то биле жене које су имале психичке проблеме. Вјерује се да овај бор штити мајка Божија, на њему се налази мала икона и постоји вјеровање да уколико око тог бора искреног срца пожелите жељу, помолите се, затим обиђете три круга, да ће она бити и испуњена. То предање се преносило са кољена на кољено и зато данас нема вјерника који посјети манастир Никоље, а да не обиђе и ово свето дрво“, каже Снежана.

На самој обали Западне Мораве, скривен у живиписној шуми испод стеновите клисуре, манастир Никоље био је мјесто гдје се својевремно од Турака сакрила кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића и управо ту су сахрањена два њихова сина.

„Новорођени син кнеза Милоша сахрањен је испод бора, зато се том дрвету посвећивала и још већа пажња и често су га посјећивали. Други син као петогодишњи дечак сахрањен је иза западног дијела цркве. Тај дјечак звао се Петар и крстио га је Карађорђе по свом оцу и управо је то веза како су Карађорђе и Милош Обреновић били кумови“, испричала је Снежана Ашанин.

Забиљежено је да манастир Никоље од свог постанка никад није био пуст и да се кандило у њему никад није гасило. Кроз вијекове је био мушки, а од 1945. године постао је женски манастир. Током историје био је значајан културно просветни центар. Имао је школу за парохијске свештенике и развијену преписивачку дјелатност.