ГЛАВНА СЛАБОСТ књига Ноела Малкома је што он врло произвољно тумачи изградњу националне свијести и процесе за стварање независне националне државе.

У цијелој досадашњој научној литератури о Албанцима је основно питање однос исламских и секуларних мотива у ономе што се назива Натиона Буилдинг Процесс. Верујем да је то до сада најбоље остварено у књизи Ставра Скендија Тхе Албаниан Натионал Ањкаенинг 1878/1912 из 1967. Цијела светска литература муку мучи са питањем зашто се национални препород, као историјски процес за осамостаљење националне државе, јавио са закашњењем у свим исламским друштвима. Да би идеја о самосталности могла да побједи мора да се у друштву појави нова социјална структура, јер феудално устројство заједнице не ствара независну нацију.

Умјесто сумирања досадашње научне литературе о односу ислама и нације, Ноел Малком једноставно полази од тога да су Албанци вазда били посебан народ јер су имали своје обичајно право у „Канону Леке Дукађина“ и свуда су се од других балканских народа штитили проглашавањем шеријатског права у својим великим побунама. Ја сумњам да је Малком прочитао „Канон Леке Дукађина“, који је објављен и у нашем преводу 1986. И други који тај закон узимају као аргуменат могли би ићи само до оне границе до које наука може ићи, а то је да су постојали велики закони у прошлости народа, а не да су они постигли независну државу зато што су у борби за њено остварење поново увели у живот те старе законе. То би било исто као кад би Срби након Берлинског конгреса поново увели у живот „Законик цара Душана“, или „Васојевићки закон од 12 точака“, који овом албанском канону приличи. А управо тако Ноел Малком објашњава како је постала модерна албанска национална држава. Он вели да је проглашавање шеријатског права и „Канона Леке Дукађина“ пре и после Призренске лиге 1878. био подухват за стварање нове државе одвојене од Турског царства…подсјећају Новости.

ОСТАЈЕ ПИТАЊЕ шта је у „Канону Леке Дукађина“ вјеродостојно из XВ вијека, а шта су допуне и додаци из каснијих столећа. У овој верзији која је код нас објављена помиње се обавеза просаца кад иду на погађање око куповине дјевојке, да морају понијети кафу, шећер и јестиво уље. Тачно се одређују цијене љепших дјевојака у аустријском новцу почетком овога вијека… Ако Малком закључује да је тај закон остао непромијењен од XВ до XИX вијека, онда је он направио епохално откриће за свјетску цивилизацију, да кафу у Европу нису донијели турски трговци средином ХВИИ вијека, него је она била употребљавана у Малисорима двеста година прије тога… На Балкану има доста домаће глупости, па не видим разлога да би и то требало да увозимо из цивилизованије од нас Британије.

Модерна албанска нација је израсла из основа тога народа које су стајале на располагању као тековина историјског развоја. И предност и трагедија албанског народа је у томе што је у његовој борби за самосталност увијек нека велика светска сила играла врло истакнуту улогу. Као што се могло очекивати, господин Малком не зна за улогу аустроугарске администрације на подстицању почетних корака у албанском процесу националног освешћења. У Сарајеву и Дубровнику су постојала средишта у којима су се обрађивали пројекти стандардизације националних језика, алфабета, и првих приручника за историју.

Та средишта су дијеловала под надзором истакнутог историчара Леополда Талоција из Беча.

Он је организовао израду нацрта националних симбола, као што је грб и застава. Црвена застава са двоглавним црним орлом је била изабрана. У сарајевском „Државном архиву“ чак је сачуван и рачун по коме је један сликар из Беча 1897. године уплатио 15 флорина „за израду грба са заставом“. Савремени албански историчари (Луан Малтези) нису у праву када вјерују да њихова застава и грб потичу из средњовјековног доба.