Чиче су браниле Чачак. Три пута су Нијемци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Нијемци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Њемачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдјевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цијела једна држава. Али чича зна не само како да се цијели дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видио, да се Србија налази у самртним мукама, он је желио само једно – да и он умре с њом, објавио је Принцип.

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом…

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из посљедњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувијек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла биједа коју човјек није у стању да издржи…

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

– Фортијер Џонс

Фортијер Џонс (1893 – 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу „Са Србијом у изгнанство – доживљаји једног Американца са неуништивом армијом“. Књигу је посветио „српским чичама“.