Тог 2. јула 1942. године у мjесту Јастребарско код Загреба формиран је усташки концентрациони логор за дјецу, једини такав у фашистичком дијелу Европе и остатку ратом захваћеног континента.

У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и одјељења за дјецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала дјеца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности.

Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свијет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за дјецу, одраслих заточеника овдје није било, објавио је  Фронтал.рс.

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као посљедица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном дјеловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.

Дјеца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.

„Усташки логор за дјецу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за дјецу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима дјеце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.

Дјеца и мајке С.Градиска 1942То јесте тачно, међутим, не смије се никако испустити да у овом логору нису била само дјеца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смију се заборавити ова дјеца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за вријеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.

Свједочанства старијих нам, бака и дједова, ових подручја казују, поред погрома који се за вријеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као мјеста својега дјетињства, касније једва препознавали. Не смију се, управо из ових разлога, када дјелује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити дјеца ових крајева, мали страдалници који су осјетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.

Основан 12.јула 1942. године концентрацијски логор Јастребарско постојао је непуних мјесец и по дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност – такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостојања систематских збирки података, наводи

портал Фронтал.

Покушаћемо макар дјелимично систематизовати оне податке на које смо наилазили.

Тачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његова расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке.

Дакле, логор Јастребарско био је смјештен на три локације у граду, скоро па у самој градској језгри, на некадашњим имањима грофова Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смјештеног у селу Река удаљеном 3км од града.

Прва локација јесте она, гдје се данас налази споменик страдања дјеце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смјештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а прије цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.

Старија дјеца узраста од око 10 до 14 година, била су смјештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања дјеце у усташку младеж, мјесто учења усташких пјесама, присилнога рада на црквеним економијама, мјесто мучења и свирепог кажњавања. Дјечаци који су боравили овдје, обучени у црна одијела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

Остала старија дјеца, углавном дјевојчице биле су смјештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, гдје је била друга локација логора. Дјевојчице су овдје тјеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овдје подразумијевало.

Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме посједу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и умјетнички неоспоривих вриједности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину дјеце припадника друге конфесије.

Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, дјеловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких дијелова града осјетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.

У посједу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број умјетнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вриједним књигама и списима, чак врло ријетких и вриједних примјерака инкунабула. Самостан је такође посједовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овдје поново покрену своје дјеловање.

Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о дјеловању фрањеваца у овом преваспитавању дјеце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности провјерити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.

Успјели смо само снимити пар фотографија прије неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси дјеловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човјека кога смо тек касније примјетили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, дјеловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору

Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим мјестима града смјештена дјеца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о дјеци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за дјецу.

Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале дјецу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мјеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дијете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.

По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 дјеце. Тачан број наравно, остаје упитан.

Слобода за дјецу. Потпуна или само делимична?

Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26.августа 1942. када је ИВ Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.

Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају дјеце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју дјецу или дјецу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије дјечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању дјецу морали оставити.

Дјеца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су дјеца слана возовима до других мјеста гдје су преузимана и смјештана у хрватске породице.

Међутим, нека дјеца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свједочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.

Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и смије тако рећи, дјеца смјештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату ИВ Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за дјецу овога логора није било.

Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је дјеце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 дјеце која су била смјештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смјештеноме у граду Јастребарско.

Заборав или систематско затирање истине?

Локацију овога логора нисмо били у могућности посјетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и судјеловали у ослобађању логора, уопште не сјећа логора у Реци.

Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сјећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сјећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.

Фотографије, свједочанства, документи о овим страхотама, о страдању дјеце ипак постоје, те можда они баце више свјетлости на размјере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свијести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.

Логор за најмању дјецу

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смјештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у XВ вијеку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Ердöдy).

У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смјештено, по доступним подацима, око 200 дјеце, која су усљед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.

Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за дјецу, одигравати такав злочин вјероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.

Све локације логора су обезбјеђивале усташе, а резултате тог обезбјеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3 336 дјеце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.

Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.

Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат “Пробуђене повијесне баштине” гдје је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко “пробудити повијест” ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.

Морбидно свједочанство о смрти

Једно свједочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исјечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је биљежио свако умрло дјете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.

Педантност овога човјека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тијела умрле или убијене дјеце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим ријечима „бандитска дјеца нису достојна сахране близу осталога католичког свијета“.