Манастир Дужи, који се налази у Шуми требињској, на десет километара од Требиња, на путу ка Дубровнику, један је од млађих манастира у требињском крају, који се у писаним документима помиње тек крајем 17. века.

Манастир је био центар духовности, школства, образовања и центар окупљања херцеговачких устаника у борби против окупатора. Више пута је од стране Турака рушен, спаљиван и похаран. Уз помоћ калуђера и српског народа из цијеле Херцеговине увијек је обнављан и  настављао своју духовност. Једне прилике, послије турског паљења манастира, уз помоћ руског конзула Александра Гиљфердинга, који је успио да издејствује новац од руске царице, манастир је обновљен и оживио своју дјелатност.

Из Русије су у манастир стизале разне реликвије и црквене књиге, највише заслугом грофа Саве Владиславића, савјетника руског цара Петра Великог. И приликом другог паљења манастира од стране Турака, уз помоћ руског конзула и ангажовања француског и аустро-угарског конзула манастир је обновљен. И за време Аустро-Угарске окупације манастир Дужи је претрпео многа разарања.

Између два свјетска рата братство манастира Дужи чинили су руски калуђери, емигранти, избјегли послије Октобарске револуције 1917. године, које је душно прихватила Српска православна црква. Руски калуђери су учествовали у обнови манастирског здања. На манастирској цркви Покрова Пресвете Богородице проширили су прозоре и улазна врата, јер турска власт није дозвољавала да они буду већих димензија. Осликали су манастирску цркву, али нажалост, те фреске нису успеле да се сачувају до данашњих дана. Обновили су манастирску економију. Манастир је у то вријеме наставио да шири православну вјеру и да развија културу међу српским народом.

Тројица преосталих калуђера, из те придошле групе, игуман Евгеније, јеромонах Михајло и јеромонах Лукиан, на почетку Другог свјетског рата, убијени су 23. децембра 1941. године од стране требињских партизана. Био је то један од првих злочина комуниста у требињском крају, као доказ борбе пролетеријата и бољшевика против неистомишљеника. Натерани су да сами себи ископају раку и над њом свирепо убијени, објавио је портал Слободна Херцеговина.

На манастирском гробљу у Дужима, племенити Херцеговци и монаштво подигли су им споменик у знак сећања на њихову трагедију и захвалност за све оно што су урадили за очување православља и руско-српских братских односа.