Игуманија Параскева га је затекла с пjеном на уснама, као у човјека ког су отровали.

Манастир Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, био је мјесто упокојења Светог владике Николаја Велимировића.

Велимировић је пропагирао одбацивање свих западних традиција, укључујући демократију, једнакост, индивидуализам, религиозну толеранцију и друге вриједности модернизма и просвећености.

Он закључује да је Европа уперила све своје проналаске против Христа, између осталог телескоп, микроскоп, жељезницу, парну фабрику, машине за пливање под водом, за летење у ваздуху, итд. Европу је сматрао оличењем свег зла:

„Да ли сте са Европом или својим народом? Ако кажете да сте са Европом онда се брзо лијечите да не би заразили свој народ… европски народи су под проклетством божијим јер они нису више народи него јазавци… двоноги мајмуни… зверови а не људи…

Европски интелектуизирани човјек направио је уговор са ђаволом… Европа је јерес… А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш…“

Његово антизападњаштво је органски повезано са његовим антисемитизмом; он је сматрао да су „Јевреји и њихов отац ђаво“, успјели „тровањем духа и срца европског човјечанства“ да га одврате од праве религиозности и окрену обожавању „идола културе“, наводи портал Видовдан.

Он види културу као „збир свих зала“, и предлаже да Црква пропише један молитвени дан у години, кад ће се сав народ са својим старешинама молити Богу да га спасе од културе, пише википедија.

Околности његове смрти у званичном саопштењу гласи: „18. марта 1956, у својој ћелији пронађен је у Господу почивши Владика Николај. Владика је био на кољенима, ничице, са ослоњеном главом на кревет. У руци му је био молитвеник. Владика је водио свети живот и дјеловао свето. Многи у оваквој Владичиној смрти виде свету кончину, јер се преставио на кољенима и молећи се„.

Али у српској црквеној заједници распрострањен је апокриф, који емитује сасвим другачију слику: „Ми знамо да је уочи трагедије владику посјетио човјек, обучен у мантију. Они су дуго разговарали, до касно у ноћ. Ујутру нико није видио мистериозног посјетиоца, нити је више видио кофер, који је припадао Владици Николају.

Било је гласина да је владика у свом животу преживио шест покушаја лишавања живота, али је од овог седмог доживио да тако мучки буде убијен.

Игуманија Параскева је тврдила, да мистериозни странац осумњичен за убиство, био је, у ствари, клирик владика Дионисије. И да се код ње налази покајно писмо тог човиека, који он у њему моли Светог Јоаникија да он посредује код Господа, како би њему био опроштен и разрешен неки страшни његов гријех.

Игуманија је још додала да је, на уснама преминулог владике била пена, као у човека ког су отровали. „.