Тог 21. октобра 1941. године, од седам ујутру до 14 часова, у Крагујевцу догодио се један од најкрвавијих злочина које наш народ памти – масакр неколико хиљада ђака, професора, Јевреја, комуниста, обичних грађана у Шумарицама.

Због 10 убијених и 26 рањених немачких војника, након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака, њемачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног њемачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.

Шта је било са одговорнима за стрељања?

Стрељањем у Крагујевцу руководио је више него ревносно мајор Паул Кениг, из 717. дивизије, командант 1/724. пука, човјек који је надмашио у суровости и одредбу чудовишне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које имали, Нијемци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62 преживело.

Он је преживио рат, а шездесетих година је истрага против њега обустављена. И онда му се губи траг, подсјећа Нпортал.

Паул Хофман који је командовао том злогласном 717. дивизијом, био је три године у заробљеништву и умро је 1979. у дубокој старости.

Валтер Хингофер, који је такође те јесени командовао двијема дивизијама у Србији, умро је 1951. у Бечу.

Јохан Фортнер, командант 718 дивизије је ухапшен и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и објешен 26. фебруара 1947. Харалд Турнер је такође испоручен Југославији и исте године објешен.

Франц Беме је ухапшен и пребачен у Нирнберг. Када је постало извјесно да ће бити испоручен Југославији, маја 1947. изврио је самоубиство, бацајући се са четвртог спрата у истражном затвору.