У народу се прича ( а и неки историчари тврде) да су Срби, у старој својој вјери, поред општих народних богова, имали неке засебне кућанске божице, којима се свака породица нарочито молила сматрајући себе под особитим њиховим закриљем.

Када је вјера хришћанска обасјала и српске земље и кад је нашем народу дошло вријеме да раскида с незнабожачком прошлошћу, онда је прецима нашим, како се чини, најтеже било растати се с тим домаћим божицама својим.

Но апостоли нове вјере, дишући слободоумније духом, попуне им ту толику осјетну празнину понудом: Да свака породица, мјесто старог божића, узме за свог домаћег заштитника онога хришћанског свеца на чији се дан покрстио, па на тај дан унапредак и да чини спомен својим покојницима, и да слави своје покрштење.

Коју је славу славио Стефан Немања, коју Краљевић Марко и краљ Вукашин…

Ето тако, изађе ово удружење нових хришћанских обреда са старим обичајима незнабожачким. Тада је тврде неки историчари, Немањино племе узело Светог Аранђела за своје крсно име, Мрњавчевићи-Ђурђевдан, Никшићи- светог Луку, итд.

Мратинци поријекло своје доводе од краља Вукашина. Прича се да је Краљевић Марко оставио Св. Мрату због очина злочина и узео Ђурђевдан, Крсно име свога ујака, војводе Момчила, који је био Дробњак.

Крсно име Карађорђа, Обреновића и Петровића из Црне Горе било је…

У новије вријеме Карађорђе је своје Крсно име, Светог Климентија обично  славио у Тополи код своје куће гдје је сазивао не само своје сусједе, него и војводе и знатне људе са свију страна Србије.

Кнез Милош је славио Светог Николу, славио сасвим по нарадном обичају и кад је дизао у славу, обично су му пуцали топови и звонила црквена звона. У Црној Гори, владаоци из дома Петровића славе Ђурђевдан и они зову званице на ручак и госте их, дижу у славу, и пију у домаћинско здравље по народном обичају.