Богородица Лепавинска из манастира Лепавина је икона чудесних моћи, настала још на почетку 16. вијека руком непознатог аутора. За ову икону која је преживјела многе недаће везане су приче које потврђују чврсту вјеру у свемоћ Мајке Божије.

У манастире као духовна средишта, као мјеста гдје се Богу непрестано узносе молитве, људи од давнина долазе по помоћ, коју им сам Господ по неизмерној милости Својој, а ради усрдних молитава вјерних служитеља Својих, дарује.

За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. вијека и дјело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцјелитељске моћи.

И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у њемачком бомбардовању манастир Лепавина је доживио велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен.

Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! Послије рата се дуго није знало гдје се налази.

По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то вријеме настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најљепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу вјерним народом.

О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ):

„План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу послије пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је вјерника дошло. Кад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнијели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на мјесто на којем је данас, објавила је Башта Балкана.

На литургији је једно дијете за вријеме нафоре лежало на амвону. Био је то дјечак од око шест година, спавао је… Ја сам послије отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживјела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је послије молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дјете. И послије, кад је читање било завршено, дјечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали…

Послије сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по љетопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на мјесту на којем је данашњи манастир. Казао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“

О чудесним догађајима и исцјељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна свједочанства и изворни записи.