Митровданска битка која се догодила у новембру 1992. невјероватан је примјер пожртвованости и јединства народа и војске.

Митровданска битка новембра 1992. спада у једну од најсјајнијих битака и побједа у прошлом рату и за њу се слободно може рећи да је једна од најсјајнијих битака у цјелокупној историји српског народа.

Октобар 1992. године обиљежен је снажним нападима хрватске војске на херцеговачком ратишту, пошто се претходно из Херцеговине потпуно повукла Југословенска народна армија (ЈНА). До 26. октобра, уз многе губитке, Хрвати заузимају највишу коту на брду Влаштица изнад Требиња. Колико је та кота била битна говори и чињеница да су многи грађани Требиња и околине, у страху од надирућих непријатељских снага, већ почели да се припремају за бијег. Међутим, врло брзо је дошло до стабилизације на фронту око Требиња и ова опасност је спријечена. Најзначајнија битка је, међутим, тек предстојала.

На Митровдан 1992. године почела је хрватска операција коју су они назвали „Бура“ (код нас позната као „Митровданска офанзива“) када је комбинованим снагама Хрватске војске (ХВ), Хрватског вијећа одбране (ХВО), плаћеника и тзв. Армије БиХ извршен свеопшти напад на источну Херцеговину на фронту дугачком неколико стотина километара од Попова поља до Борака чије су линије држале у највећој мери Невесињска и Билећка бригада Војске Републике Српске (ВРС).

Њихов циљ је био избијање на границу са Црном Гором што би им потпуно отворило пут ка ријеци Дрини, о којој Хрвати маштају још од времена Анте Павелића. Послије пет дана жестоких борби напад је успјешно одбијен и ово је највећа битка Херцеговачког корпуса ВРС у рату 1992-95. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока и трајала је пуних шест сати. Укупно је тада испаљено на српске положаје између 15 и 20 хиљада граната, наводи се на ФБ страници Српска историја.

Хрвати су рачунали на чињеницу да је Митровдан најчешћа Крсна Слава међу Херцеговцима у невесињском и билећком крају и да ће баш тај дан искористити да нападну неспремне српске борце.

Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске и Билећке бригаде били проређени показало се као срећна околност, јер су избјегнути велики губици у том првом удару. Укупно су погинула 42 борца Невесињске бригаде и преко 300 је рањено. Непријатељ је, према њиховим информацијама, имао 580 погинулих и преко 1.000 рањених.

Тог Митровдана све што хода у Херцеговини се дигло на ноге. Свим Херцеговцима је врло брзо постало јасно да је то битка за опстанак или нестанак. Војно способни мушкарци су буквално са припремања славских трпеза отрчали на прве линије фронта. Дјеца су пунила џакове са пијеском, мајке и жене су кувале, спремале џакове и организовале снабдијевање и извлачење рањених, лакши рањеници су сви кренули на фронт, а старци су узимали пушке и стајали раме уз раме са синовима и унуцима на првим линијама одбране. Занимљиво је и то да је једног од најбољих специјалаца ХВО убио српски кувар тог дана пуцајући из обичне пушке паповке која му се нашла при руци.

Таквом ињекцијом ангажованости и пожртвовања позадине, уз, како обично кажу Херцеговци, помоћ Светог великомученика Димитрија, борци Невесињске и Билећке бригаде ВРС успијевају да одбију све нападе неодступивши са линије фронта ни за један милиметар.

Послије јуначке одбране, али и губитака, уплаканим Невесињцима хеликоптером је дошао лично главнокомандујући Војске РС генерал Ратко Младић и одао признање читавој Херцеговини на неустрашивој одбрани. На крају ће се испоставити да је то била највећа офанзива на српске дијелове Херцеговине и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у својој вијековној светосавској херцеговачкој колијевци.