Говор поручника Тасића српским војницима и инвалидима један је од најљепших обраћања у ком војни заповједник охрабрује своју чету.

Дио овог говора овијековјечио је и Душан Ковачевић у својој драми „Свети Георгије убива аждаху“, према којој је 2009. године снимљен истоимени филм у режији Срђана Драгојевића. Поручника Тасића у филму тумачи Бранислав Лечић, а у сјајној представи Атељеа 212 која је жарира и палила крајем осамдесетих година налазио се Светозар Цветковић, подсјећа Башта Балкана.

„Кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обје руке – на зубе, кад ти избију и посљедњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај!

Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају, да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне „Јуриш браћо!“ – одмах ћу убити. Виче се само: „За мном браћо!“

Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свијету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

…Затим, ако сте икада чули за ријеч „повлачење“, од данас је заборавите. Ту ријеч, док сте под мојом командом, док су нам куће и дјеца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту ријеч из мојих уста нећете чути.

Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад!

За мене постоје двије команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је узад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад! Ко се осврне, угледаће цијев мога пиштоља и то ће му бити посљедње што је угледао.

Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увијек буде на памети! Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо.

Ако Бог да да побиједимо, у овом рату ћемо се родити! У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу наших синова. Између отаџбине и синовине нас нема!“