Посивјела од времена, као да је приљепљена за земљу, мала бетонска плоча на којој стоји: „Мишка тенкиста“. Ко си ти, Мишка тенкисто? Одакле си родом? Како си погинуо?

Постоји у српском главном граду меморијал посвећен успомени на ослободиоце Београда. Бијеле стријеле, тужне фигуре, дугачки спискови имена и назива различитих партизанских јединица и „пролетерских“ бригада…, подсјећа портал православие.ру

Увече је то обичан градски парк, ту се играју дјеца, недалеко разговарају њихове баке и маме.

Омладина вози ролере, неки старији су изашли у тренеркама на свакодневни „тренинг“.

Дјевојчица од три-четири године се бакће с пластичним тротинетом који се преврнуо.

Ако се крене даље у дубину меморијала, на самом крају се налази парцела на којој су сахрањени совјетски борци, погинули приликом ослобађања града.

Скоро да се не виде свуда присутне звезде и српови с чекићима. Зато се срећу сасвим непретенциозни, али задивљујући по својој једноставности, натписи. Посивела од времена, као да је прилијепљена за земљу, мала бетонска плоча на којој стоји: „МИШКА ТЕНКИСТА“…

Ко си ти, Мишка тенкисто? Одакле си родом? Како си погинуо?

Ко је плакао за тобом, ко те је чекао? Да ли си стигао да неко вријеме будеш тракториста у родном селу или си тек на обуци савладао вјештину управљања страшном машином? Био си Сибирац или Калужанин. Није остало ни твоје презиме, ни патроним.

Анђео смрти је дошао по тебе док си сједио у црном комбинезону у гвозденој звијери или те је узео из болничког кревета или с операционог стола… Ко ће се сад сјетити, ко ће испричати…

Али једно засигурно знамо. Ти си, Мишка, био тенкиста и погинуо си борећи се против непријатеља. На плочи Мишкиног суседа, Петра Кољукова, тек мало сасушена ружа…

А ево га и „Васиљ“… Само име.

По свему судећи, Васиљу, ти си син моћног Дњепра… или тихог Полесја.

Бивало је, врати се у љетње вече у сељачку кућу твој отац. Сједне за сто, обрише бијелим рукавом крупне капи зноја са чела и дубоко уздахне. Погледа пожутјелу фотографију на којој се ти, у извезеној кошуљи, сакоу и с капом, несташно осмјехујеш млад и пун снаге…

– Добар си радник био, Васиљу… – прозбори тихо. Сједи и замишљено гледа у олују која се спрема.

На слиједећем камену је читава историја:

„Ајрафет Атанасович Каропетјан, капетан. Ечмиаџин. Јерменија.“

Мирисало је на сунчану љепоту и старину Араратске долине. Била је овде, капетане, чак и твоја фотографија, али је нестала.

Испод велике вертикалне плоче лежи „Седамдесет девет неидентификованих бораца Црвене армије, међу којима се налазе…“ Дугачак списак. Имена, презимена и патроними: „Середа, Тонкосејев, Сорокин, Литовченко… Расказов, Пашков, Вохниченко, Божан, Пасечниј… Губарјов, Чуприн, Полгура, Стојев, Зевакин…“ – 62 човјека. То су они за које се тачно знало да су то они, „неидентификовани“, а још овде почива „И седамнаест непознатих“.

На плочи су два свежа каранфила. Ни звијезда, ни крстова…

Дјевојчица је савладала свог пластичног коња. Рукама чврсто држи волан и пажљиво гледа непознатог чику с брадом, замрла је.

– Ајде, Милице, ајде, душо, – окренувши се зове је бака ниским гласом.

На Београд пада прохладна ноћ.

Војничке плоче се бијеле на позадини од јесење траве.

Спавај, Мишка, спавај, Васиљу… Бог да вам душу прости, другови борци!