Црногорски војвода Марко Миљанов пише и говори шта је доброчинство. Увод у књигу Примјери чојства и јунаштва

Доброчинство

Горштаци и сељаци не могу велике добродушности чињет, али сваки се може својој совјести одужит, чинећи добра колико може; јер се чоек увијек на малу ствар покажује кâ и на велику. Који и мала добра чини, он ће и велика кад могне. За мала добра велика му фала, јер честитом радњом слашћу ни душу напаја.

Доброчинство је боже благо, које ни душу и срце весели: у далеки свијет кад чујемо тај божи благослов — душу ни блажи и у помоћ ни прискаче и богу приближује; учи наше мисли да зло забораве, а добро спасење да траже.

Доброчинство је наш бесплатни учитељ, који вас у сваки трен ока помаже и на добро зове. Ово није учитељ кâ они те учи у школе. Овога учитеља собом у свој разум носиш, који ти у пустињу помоћ може, само се сјети њега.

Ово на сам себе може чоек покушат, кад га мука дође самога идући проз пусту гору, планином, уморен гладом и жеђом, раздрпан, често бос и пометен, ако је вакат од снијега и сјевера, те ти њинијем вијањем бркају погледу ђе ћеш ногом нагазит. Ако је пека сунчана, та је његова жега у незнан метнула и умор умножила, ако те гуши онако раслабљена, који се повр свега умора још бојиш од непријатеља, од којега због слабости могâ би нејуначки погинут, (јер се може користит непријатељ твојом слабошћу).

Али је од свега најгоре кад ти пане на ум чије злочинство. Тада још те виши умор стигне, и све муке завршује неки притисак, бол, мржња нечојска овлада те, и пусту гору око себе мрзиш, која ти се паклом претворила, у којој се душа твоја мучи, изгубив сваки осјећај, да ни бога поменут не умије, ка што га је на друге невоље помињала и на њега се је надâ! А сад му се и бог грјешан чини, како је мога допуштат чојку да оваква зла чини!

Пошто те ова несвјестица измучи, држаће те у своје расположење онолико колико је одмора опредијелила. У тој борби мисли су скитале, нијесу умјеле мислит, саме себе помоћ, но, кâ нектећи, сретоше се на доброчинца. Тек почнеш о њему (о доброчинцу) и његову раду размишљат, паде зло у зло, а твоја се душа окријепи и добро опије; изведри се душа, заигра срце, раслабљено тијело добија нову снагу, нема жеђа ни глади, нема умора, нема мржње, све је мило, у све видиш доброчинство, мио ти је бог, који је лијепога чоека дâ, лијепо да чини, злочинац се је изгубио, нема га више на ум.

Сад весело идеш гором и планином, кудијен остри вјетрови звижде и пријатно ти веселу душу, слашћу опојену, разлађују, и идеш благодарећи богу, који је тако природу украсио, и идеш и често узданеш из дубине душе, желећи добра чињет.

Долази ти на ум: која мука мало пријед бјеше тобом овладала; пун мржње и зле жеље, да ти бјеше злу зло чињет! Доброчинство ти у помоћ прискочи, ум ти просвијетли и поправи, да добро желиш, а зло презиреш; пун радости и наде да ћеш добра чињет, не само ти, но да се надаш да ћеш нагнат на доброчинство и злочинца, којега си пријед видио и од њега се отровао!

Сад се надаш, судећи по себи, да ће се и он поправит; мислиш у себе: — ,,Ја ћу њега опоменут и одвратит да зло не чини и ие буде сам себе онакви крвник!“

Тобом је блага мирноћа овладала, која те доброчинству вуче. Не умијем ја рећ цијену доброчинства. Нека је оно у људска срца записано и богом благословљено, дâко се поможемо њим! Јер фајде је и зборит и мислит о добру, јер си малопријед видио из какве те паклене помрчине изведе, кад ти на ум дође доброчинство!

Великодушно, даклен, не олијени се и не заборави да и мала великодушност светом слашћу срце ни и душу заноси! Не занеси се за велике побједе, које с просутом крвљу земље и градове обарају, но се занеси и за мале побједе, тек које божански дишу и миришу!

На Медун, године 1900.

Војвода Марко Миљанов