Композицију “На Дрину”, много познатију под именом “Марш на Дрину” компоновао је Станислав Бинички у част побједе српске војске над аустроугарском на Церу 1914.

Мало је пјесама које тако истинито и дубоко и данас дочаравају храброст и јунаштво српских војника који су се, преко Албаније, Крфа и Солуна, као феникси издигли и побједоносно вратили у отаџбину, као што је то „Марш на Дрину“.

Ова ода неустрашивости српског народа постала је симбол истрајности и херојства, а била је и једна од омиљених пјесама великог књижевника Бранка Ћопића.

Пјесма је на уснама војника и у срцима народа у збјеговима прешла Албанију, орила се Крфом и, дијелећи судбину Срба, побједоносно 1918. године вратила у отаџбину.

Након деценија заборава, пјесма је поново “оживјела” ’60-их година 20. вијека, када ју је са собом у Шведску, на додјелу Нобелове награде, понио наш књижевник Иво Андрић.

Тек 1964. године “Марш на Дрину” добио је и текст. Написао га је новинар и публициста Милоје Поповић Каваја који је тада био председник КУД “Иво Лола Рибар”. Пјесма је хорски изведена на 50. годишњицу Церске битке.

Након тога, пјесма је поново постала популарна међу Србима, наводи Башта Балкана. Истицале су је јавне личности, певали народни пјевачи, а била је популарна и међу књижевницима. Као једну од својих омиљених јпесама наводи ју је Бранко Ћопић.

– Ја не знам да ли има нека пјесма која ме може тако узбудити као она мелодија „Марша на Дрину”, јер све ми се чини да чујем топот оне српске коњице која напредује према Дрини, да чујем онај звук кад се ваде сабље. Видим онај стрељачки строј који се развија кроз мачванске кукурузе и напредује према Дрини – говорио је овај славни српски књижевник још 1969. године.