Свети владика Николај Велимировић једној образованој жени рекао је: „На подсмјех одговори осмјехом“, када му се она пожалила да јој се подсмијавају што иде у цркву.

Њихов подсмјех потиче из злобна срца; твој осмјех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмјех, а знању осмјех. Подсмјехом својим они повишавају цијену твојој молитви пред вјечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва одважне душе, окружене стријелама злобе, мржње, пакости и подсмијеха. Све су те стријеле тупе врхом, а оштре дном, те одбијајући се од тебе стварају ране самим стријелцима, подјећа портал Башта Балкана.

Цар Давидова жена Михаила подсмјехнула се једном одушевљеној молитви свога мужа. Од тога подсмјеха Бог се нађе више увријеђен него ли цар Давид. Зато Свевишњи казни Михаилу, и Михаила кћи Саулова не има порода до смрти своје. Ко пажљиво прати судбе људске и догађаје, тај се може увјерити, да и у наше дане Бог оштро кажњава подсмијаваче светиње.

А ти реци подсмијавачима својим – то јест ако мислиш да је икаква ријеч јачи лијек за њих од ћутања – реци им: варају ли ме очи или видим ли добро, како се ви сваки дан молите трговцима, и кметовима, и пандурима, те за ово те за оно? Зашто се онда ви подсмијавате мени, кад се ја молим вјечном Створитељу нашем? Није ли смјешније молити се немоћним него Свемоћном? Није ли луђе клањати се прашини него Животодавцу и Господу?

Речено је негдје код пророка: проклет човјек који се нада у човјека. Ко полаже наду у смртна човјека, у један пролазни мјехур, а не полаже је у Бога Сведржитеља, очигледно је проклет. И ово проклетство на њему и на дому његову може се утврдити посведневним искуством. Јасно је, да је исто тако проклет човјек који се моли само човјеку, а не моли се Ономе који држи све и може све.

Али, пази, понекад је ћутање корисније и од ових ријечи. Први подсмјех смућује молитвену душу. Но ти си га већ преживјела и од молитве ниси одустала. А поновљени подсмијех јесте подстријек. То си и сама, велиш, искусила. Сад ти је некако Бог ближи, и црква милија, и молитва слађа. Знај, доћи ће време кад ће то подсмијавање престати, а настати одобравање и дивљење и похвала; и тад ће душа твоја бити у већој опасности него што је сада. Сада се учиш смјерности, а онда ћеш се бранити од гордости. Али то је друго питање, друго искушење.

Знај, они који нас муче подсмијавањем – они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине они нам чине добро. Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божји они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам чине небо милим. Мраз и вјетар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.

Зато опрости им, и благослови их, и моли се Богу за њих, и – оно што је врхунац свијета – љуби их као највеће своје добротворе послије Бога.

Али ако душа твоја не отрпи то ништавно сиктање праха земаљскога, те се застиди Христа, онда ће ти се смијати не само људи но и демони.

Посећуј што чешће домове туге. Посјећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом и цјелуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све ће ти то помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне побједе.

Мир ти и милост од Бога.