Срби и Србија су заборавили колико их је вољела и помагала једна необична жена из Холандије под именом Жана Меркус

Проводећи посљедње двије године свога живота у психијатријској болници за сиромашне, у Утрехту, Жана Меркус се, иако заробљена у свој свијет деменције и лудила, можда још и сјећала како је некада била млада, лијепа и богата.

Како је подизала болнице за сиромашне широм Француске. Како је у Јерусалиму подизала храм у коме ће праведници дочекати други Христов долазак и Страшни суд, наводи се у тексту, који је публикован у ревији „Историја“ и настао је као дио научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“.

Како се са пушком у руци борила за поробљене и угњетене. Како је некада вољела и била вољена… У то вријеме, они које је до тада била задужила, већ су је одавно били заборавили. Заборавили смо је и ми Срби, а била нам је велики пријатељ и неизмјерно нас је вољела. А, некада смо је „у звијезде ковали“. Стари, мудри Латини говорили су да је „Пријатељ најбоља имовина у животу“ („Амицус оптима витае поссессио“). Ово је подсјећање на једног пријатеља кога смо заборавили и заправо му се никада нисмо достојно одужили.

Жана Меркус (Јеанне Меркус) родила се 11. октобра 1839. године у Батавији, данашњој Џакарти, на острву Јава. Била је најмлађа од осморо дјеце Петера Меркуса (1787‐1844), генералног гувернера, односно вицекраља холандске колоније Источна Индија (данашње Индонезија).

Међу Србима је касније била позната као Јована, Јованка, Јања, Јохана, Ивона или Марија, Меркусова, Маркусова или Маркушова. Због титуле њеног оца, Срби су за Жану мислили да је принцеза, односно да је „плаве крви“.

Од Париза до Рима

У жељи да се даље образује, Жана Меркус се 1869. године преселила у Париз. На Сорбони са великим успјехом студира језике. Течно их је говорила седам, а за вријеме боравка у Херцеговини научила је помало и српски. У вријеме студија дружи се са људима из разних дијелова свијета, између осталог и са Балкана.

У вријеме Француско‐пруског рата (19. јули 1870. ‐ 10. мај 1871.) Жана Меркус добровољно служи у Црвеном крсту и помаже рањеницима. Преживјела је страшну њемачку опсаду Париза, глад и бомбардовање у зиму 1870/71. године. Потом се придружила Париској комуни (18. март ‐ 28. мај 1871.). Сведоци и саборци памте да се Жана увијек држала „храбро, као стари искусан војник“. За вријеме рата била је рањена гелером или пушчаним зрном у образ.

Херцеговачки устанак

Сукобом српских устаника са Турцима на брду Градац, 9. јула 1875. године, познатијем у историји као Невесињска пушка, отпочео је Херцеговачки (Босанско‐Херцеговачки) устанак (1875‐1878). Недуго пошто се за Невесињску пушку прочуло по Европи, Жана Меркус је одлучила да и сама помогне хришћанске борце против Османлија на Балкану.

Још раније се била увјерила у тежак положај раје у Отоманском царству. Као дјевојчици, идол јој је била њена имењакиња, француска хероина из стогодишњег рата Јованка Орлеанка (Јеанне д’ Арц). Сањала је о томе да ће и она једнога дана предводити војске угњетених, против угњетача. На крају, мислила је да је Херцеговачки устанак увод у пропаст Отоманске империје. Тиме би и Јерусалим постао слободан, што би јој омогућило да успејшно доврши градњу „Дома мира“.

Како није успјела да прикупи значајнију подршку за устанак, од дијела новца намењеног „Миру“ купила је оружије за Херцеговце и кренула на Балкан. Ова инвестиција утицала је касније на то да се изградња „Мира“ прво успори, а затим и потпуно стане.

Жана Меркус се послије мучног путовања бродом искрцала у Дубровнику. О њеном доласку Земунски лист „Граничар“, од 16. јануара 1876. године, забиљежио је: „Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска. Донијела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.“

Жана је заиста убрзо приспјела у устанички штаб војводе Мића Љубибратића. Нијемац Албин Куцбах, ратни извјештач, а вјероватно и њемачки шпијун у устаничким редовима, овако је забиљежио тај догађај: „Око Божића дошла је код Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и жељела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање велику суму новца“.

Жану су устаници у почетку прихватили са великим подозрењем, али су јој убрзо све повјеровали јер је са собом носила писмо‐препоруку Ђузепеа Гарибалдија лично.

Неће проћи пуно времена а Жана, Јована Маркушова, како су је Херцеговци назвали, постаће омиљена међу устаницима и у народу.

О Жанином учешћу у устанку свједоче данас неки документи из архиве Мића Љубибратића, поједини записи Вука Врчевића из 1875/76, новински чланци.

Данас се на више сајтова и блогова на интернету појављују текстови писама које је Жана Меркус наводно писала из Херцеговине пријатељици Мери Уленшпигел у Амстердам. Ова писма преузета су из романа „Херцеговачка рапсодија“ Радована Ждралеа (2 тома, Нови Сад, 2003). У њима Жана на више мјеста помиње своје упознавање и контакте са војводом Луком Вукаловићем у другој половини 1875 и првој половини 1876. године.

Из историје нам је сасвим познато да је херцеговачки војвода Лука Вукаловић (1823‐1873) био вођа Херцеговачког устанка, али оног из 1852‐1862. године. У завади са Црном Гором и изигран од Турака, Вукаловић је 1865. емигрирао у Русију и тамо, у Одеси, преминуо 1873, дије године прије почетка Херцеговачког устанка 1877‐1878, у коме је Меркусова учествовала. Зато нема сумње да поменута писма Жане Меркус нису аутентична.

Извори биљеже да је Жана Меркус у вријеме Херцеговачког устанка носила мушку херцеговачку ношњу и црногорску капу. Стално је пушила цигаре (томпусе), била наоружана са два револвера, изванредно јахала… У борбама се истицала храброшћу, и као борац и као болничарка. Херцеговцима је све то било прилично неуобичајено, али је устаницима истовремено давало велики морални подстрек.

Жана Меркус је покушала да за устанике преко једног француског и једног пруског официра набави топове, али извори различито говоре о успјеху ове њене акције. Према неким тврдњама успјела је да у Херцеговину доведе више стотина добровољаца из Европе, претежно Гарибалдинаца из Италије.

Вукота, старина из Невесињског краја, шездесетих година прошлог вијека, као деведесетогодишњак, причао је новинарима своја сјећања на Херцеговачки устанак, који памти из детињства. Сјетио се и „Холанђанке“: „Како да нисам чуо за њу. За њу је чуло и старо и младо. Има и једна пјесма која је спомиње: Имала је срце од јунака, а богатства три товара блага“, и додаје да је Жана „јахала на коњу као вила“.

Хроничар Вук Врчевић (1811‐1882) овако је забиљежио своја сазнања о Меркусовој: „Дужан сам овдје напоменути једну оландешку жену од својих 35 година, или може бити и мање, која је по казивању више достовјерних људи донијела сто хиљада франака и сваког одличног јунака обдарила спрам учињеног јунаштва са пообилно наполеона. Ова човјек‐жена била је до сада два‐три пута са устаничком војском…

Чешће пута долазила би до Дубровника и шетала се без икаква зазора у опанцима и с цигаром у устима, на велико дивљење грађанства… Никоме се по имену није казала, али сам се ја извјестио од једног мог одличног устаничког главара да се зове Марија Маркус“.

Врчевић је забиљежио и како се Жана истакла у боју на Љубушком: „Уз ову чету и женски јунак пристаде, она оландежица, Ивана Маркус, о којој сам овамо говорио, која је у много бојева у доњој Херцеговини учествовала, на дивљење васколиког народа. Она је у бојевима имала мушку устаничку ношњу и два револвера о гајтанима о грлу носећа, а вазда је узасе носила замотај крпа којим би привремено завијала ране појединим рањеницима“.

Остале су забиљежене и друге приче о јунаштвима Меркусове. О томе како је покушала да дигне у ваздух једно турско утврђење, како је вјешто минирала мостове, како је навлачила турске патроле у смртоносне засједе устаника.

О њеном јунаштву дошле су до наших дана и ове биљешке хроничара: „У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке, иако су је они дочекивали уз заглушујуће псовке“.

Међу Турцима је имала погрдан надимак „Црвени Ђаво“. Говорило се да је Жана након битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца…

Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове дјевојке која је жељела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дјела“. Европски репортери извјештавали су да „у присуству Жане Меркус Срби чине чуда од јунаштва“.

Један репортер питао ју је да ли је она ту да као припадник Црвеног крста помаже рањеницима? На то му је Жана, одлучно и помало увређено, дала контроверзан одговор: „Не! Мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!“. Херцеговци су Жану запамтили као „крхку и бледуњаву жену, али пркосну и с’ ватром у очима“.

Српски Краљ Петар И Карађорђевић (1904‐1921), који је под тајним именом Петар Мркоњић учествовао у Херцеговачком устанку, за Јању Меркус (како је он звао Жану) говорио је да је „највећи од свих јунака Херцеговачког устанка“.

Љубав и рат

Сво време боравка у Херцеговини Жана Меркус је боравила у штабу војводе Мића Љубибратића (1839‐1889), који је у току устанка важио за експонента политике Кнежевине Србије.

Жана Меркус је стално виђана у његовом и друштву његовог рођака Вука. О Мићу је доста пута писала са пуно поштовања и хвале, и са великим одушевљењем, како према његовим моралним, тако и према његовим физичким особинама. Нема сумње у то да је Жана била заљубљена у овог маркантног балканског ратника.

Књижевник Радован Ждрале овако описује Жанину заљубљеност: „Питаш ме како изгледа Он. О томе сам управо хтела да ти пишем али нисам имала храбрости. Твојим интересовањем олакшала си ми оно што сам и сама жељела. Како описати човјека који ме је испунио до посљедњег дрхтаја срца? О томе бих лакше писала у своме дневнику, али сада немам куда.

Чуваћу се оне женске сентименталности како не бих искривила стварну слику о овом необичном човјеку… Он је задивљујући изданак једног свијета о коме ми у Холандији ништа не знамо… Он је савршено лијеп човјек, или се мени тако чини, као и свакој жени која заволи.

Стасит, дугих ногу као у јелена, снажних рамена као у Херкулеса и аполонске главе. Његово лице има бјелину и финоћу алабастера, што ме посебно узбуђује. Ратник с лицем источњачке принцезе…

Обучен је у одијело европског кроја, али повремено се обуче и у њихову мушку народну ношњу, која изгледа прелијепо. Када се обуку у ту ношњу, везену срмом, китњасту, од финих материјала и спретне кројачке израде ‐ израђују их њихове жене ‐ љубоморна сам на ону која је израдила Његову одјећу…

Код њих су у моди бркови, па их и Он носи, али за разлику од других који их пуштају да слободно расту, те су, најчешће, веома богати и дуги, његови су фризирани, уврће их и зашиљује на крајевима, те су танки и оштри као бодље. Доња усна му је сочна и сензуално истурена, увијек лако влажна и изразито румена. Бијели тен, чист, из кога продире свјетло крупних црних очију! Кад год се сретнем с тим очима, ја се опоменем: пази да се не стропошташ!

Њихове дјевојке, наравно, лудују за њим, али се ниједна не усуђује да то покаже, као што се ни ја не усуђујем… Лежем и устајем мислећи на Њега. По цијели дан га држим на оку. Настојим да не пропустим ниједну прилику да будем уз Њега, што није лако с обзиром на Његове и моје послове. Понекада Га не видим данима, нити знам где се налази, ни да ли ће се уопште вратити“.

Јуначица у Београду

Жана Маркус, Мићо, неколико његових рођака и двојица Италијана нашли су се, у пролеће 1876. године на територији Аустроугарске, у Далмацији, негдје у околини села Вињани, сјеверно од Имотског.

Према неким изворима, ту су избјегли са територије Херцеговине, гоњени турским трупама послије неуспеха у бици код Љубушког. Према другим изворима, тај прелазак је био један од уобичајених прелазака на територију Аустроугарске, намењен набавци оружија, муниције и ратног материјала, као и пребацивању новопридошлих добровољаца у Херцеговину.

Било како било, ту групу су ухапсиле аустријске власти. Вук Врчевић је овако забиљежио њихово спровођење у Имотски: „У варош бијаше избјегло и мало и велико да сусретне ту пратњу. Тек кад је приступила у варош, са свију страна је
народ ускликом поздравио праћенике.

Јованки Маркус, која се нађаше међу ухваћенима, би поклоњена лијепа кита цвијећа, уз усклик: Живјела ратоборна јуначице!“. Неко време били су затворени у Имотском. Војвода Мићо и Жана нису били омиљени код аустријских власти, прије свега због својих веза са Гарибалдинцима у Италији.

Неки извори тврде да су потом Љубибратић и Меркусова спроведени до Задра, а касније затворени у тврђаву у Линцу, у Аустрији. Исти извори кажу да су Жану за вријеме тог спровођења кроз Далмацију масе свуда дочекивале клицањем и српским тробојкама. Други пак тврде да су Жана и двојица Италијана пуштени и да су им дати пасоши, док су само Херцеговци задржани у затвору у Имотском. Жана се, потом, на кратко обрела у Дубровнику, гдје су јој аустријске власти одобриле привремени боравак. Она је, међутим, некако успјела да побегне из Дубровника и пребаци се у Србију.

Жана Меркус се појавила у Београду негдје око Васкрса те 1876. године. Према неким изворима искрцала се бродом на Савско пристаниште, али се није знало из ког правца долази. О њеном доласку прочуло се и раније. Многи Београђани жељели су да је поздраве. Сви београдски листови писали су са много поштовања о доласку „храбре жене, позивајући грађанство да изађе на улице и тако покаже да уме цијенити жртве ове младе Холанђанке за ствар српског ослобођења“.

Лист „Шумадија“ јављао је, међутим, да је „позната Холанђанка, г‐ђица Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспјела у Београд и лежи болна“. Лист „Застава“ објавио је слиједећи текст о добродошлици приређеној Меркусовој после њеног опоравка: „Грађанство наше, да би показало колико умје цијенити жртве што их је учинила ова женска, која је кадра била одрећи се најсјајнијег живота и дошла овамо да потпомаже ствар српског ослобођења, приредило је у част ове племените Холанђанке бакљаду на први дан Васкрса.

Бакљада је кренула у 8 сати увече од гостионице Лондон уз пратњу пјевачког друштва, банде и грдне множине народа. Пред кнежевим двором зауставила се док је банда освирала химну и даље преко Теразија, Господареве улице и Варош‐капије упутила се Старом здању (на мјесту данашњег Патријаршијског двора, прекопута Саборне цркве, прим.аут.), где је г‐ђца Јованка Маркус обитавала, наводе уатори текста Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић.

Њена појава на балкону, са црногорском капом на глави, изазвала је од присуствујећег народа одушевљено клицање: ЖИВЈЕЛА! небројено пута, док је банда свирала и пјевачко друштво пјевало…“.

У поворци која је поздравила Меркусову било је око шест хиљада људи. Међу многобројним говорницима те вечери нашао се и Милан Кујунџић Абердар, професор философије на Великој школи у Београду и доцнији академик.

Неки кажу да је он први, у свом говору, узвикнуо оно чувено: „Слава теби јуначице!“. Ђура Јакшић објавио је том приликом пјесму посвећену Жани „Добродошлица Јованки Меркусовој“: „Дјевојко дична,/ Јованко наша, не Орлеанска,/ Ал’ она иста, Анђео чист./ Имена твога, повести наше/ Славу ће носити најсјајнији лист,/ А рода једног ослобођенога/ Благородности чућеш усклике:/ Слава ти! Слава! Бајроне наш!“.

И Слободан Јовановић оставио је запис о Жанином боравку у Београду, али је он био мање импресиониран и узбуђен њеном појавом: „Мјесеца марта пала је у Београд нека Јованка Маркус или Меркус, названа код нас Меркусова. То је била млада, богата, а нимало лијепа Холанђанка, рођена на острву Јави, а настањена у Цариграду…

Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком… Та женска прилика са мушком капом, која је опомињала на месојеђе и машкаре, изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић (јунак из Херцеговачког устанка, прим.аут.)“.

Остало је забиљежено и да је Жана том приликом, захваљујући Београђанима на добродошлици, са балкона Старог здања, све онако у херцеговачкој мушкој ношњи, са црногорском капом на глави, рекла: „Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати ту част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача“.

„Памтите ме по љубави мојој“

Изгледа да је Жана Меркус убрзо послије оваквог дочека отишла из Београда, али није познато да ли се враћала у Херцеговину. Пар мјесеци касније, 28. јуна, на Видовдан 1876. године, Кнежевина Србија је, у савезу са Црном Гором, објавила рат Отоманском царству.

Жана се међу првима пријавила у добровољце. Пред полазак у рат оставља још једном аменет: „Ако погинем у борби, сав остатак свог иметка завештавам српском народу. Памтите ме по љубави мојој.“ Претходно је дала новчани допринос Србији за вођење рата са Турском у износу двоструко већем од највишег до тада датог.

Учествовала је у борбама на Дринском фронту, у саставу Добровољачког корпуса Дринске дивизије, којом је командовао ђенерал Ранко Алимпић. Ова дивизија ратовала је против Али‐пашине дивизије на фронту између Бијељине и Зворника. Кажу да се Жана често сукобљавала са ђенералом Алимпићем око његове ратне тактике. Кажу и да је у посљедњем тренутку покушавала да о свом трошку набави модерније топове за српску војску, али без успјеха.

Наједном, Жана Меркус је упала у мрежу дипломатских сплетки и шпијунских завјера. Српском министру иностраних дјела стигла је 30. јуна дојава од неких дипломата у Цариграду (Слободан Јовановић тврди да су у питању били Руси), о томе да је „Фрајла Меркус просто један шпијун, чивутин (јеврејин, пежоративно, прим.аут.) аустријски“. На брзину је повучена са фронта, проглашена персоном нон грата и протјерана из Србије. Срби су је изненада заборавили, као да је никада није ни било и као да за њих никада ништа није учинила.