Узроци избијања Тимочке буне лежали су у аутократским тежњама Кнеза Милана Обреновића и његовој намјери да се обрачуна са популистичком Народном радикалном странком чија је популарност вртоглаво расла 1881-1883. године.

У току 1882.године неколико пута су одржани парламентарни избори на којима су сваки пут побјеђивали радикали. Краљ ниједном није хтио да им повјери мандат за састав владе, па су радикали прибегавали опструкцији, дајући оставке на посланичка мјеста и тако изазивали нове изборе на којима би поново односили побједу.

На крају је краљ Милан мандат поверио нестраначкој личности, познатом, независном бирократи и бившем полицајцу, оданом династији Обреновић, Николи Христићу, наводи се у тексту, који је публикован у ревији „Историја“ и настао је као дио научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“.

Христић је скупштинску већину обезбиједио позвавши у народну скупштину, уместо радикалских посланика, њихове противкандидате, који су изгубили изборе. Њих су у народу шаљиво звали „двогласцима“, јер су неки од њих на посљедњим изборима добили само 2 гласа. Послије избора владе, Народна скупштина се више и није састајала. То је била припрема за увођење личног режима краља Милана.

Истовремено се водио буран сукоб око питања новог Устава. Док су краљу наклоњени напредњаци жељели устав који би направио равнотежу између Парламента и краља, радикали су жељели либерални устав који би сасвим ограничио права владара и максимално проширио овлашћења Скупштине. Краљ Милан је био против промене важећег, конзервативног, Устава из 1869.године. Био је склонији укидању Устава и Парламента и увођењу личног режима, него уставним уступцима.

Непосредни повод избијања Тимочке буне био је почетак одузимања наоружања од обвезника Народне војске. Буна је избила у Тимочкој крајини, средином 1883. године, у Црноречком, Алексиначком, Књажевачком и Крајинском округу, са центрима у Соко Бањи, Књажевцу, Бољевцу, Алексинцу и Сврљигу.

На оружје дигло више од 20.000 људи. Велики број првака Народне радикалне странке потицао је из Тимочке Крајине, па и сам Никола Пашић. Ту су уживали велики углед и редовно су били бирани за народне посланике. Вође буне били су поп Маринко Петровић из Бољеваца, трговац Љуба Дидић из Соко Бање, Аца Станојевић из Књажевца и други локални прваци НРС.

Радикали нису подстицали саму буну. Они су се ставили на чело народне побуне тек када су у народу добили позитиван одзив на паролу „Не дајте оружје!“ и када су их обвезници народне војске на терену убиједили да заиста желе да одбране своје право на посједовање оружја. Парламентарни клуб НРС, као и главни одбор НРС у Београду, на челу са Николом Пашићем, реаговао је доста касно, неодлучно и неопредељено и никада није експлицитно подржао побуну.

Преки суд је касније ипак утврдио да су радикали, наводно, унапријед спремали оружану побуну, што је многе оптужене коштало живота.

Побуњени обвезници Народне војске под вођством локалних радикала заузели су 3. новембра Бољевац, а потом и Соко Бању, Књажевац, Сврљиг и друга места. Ту су завели „народну власт“ коју су чинили локални одбори НРС.

Није било пљачке ни паљевине. Општинске касе су држане под кључем, а архиви чувани. Једино су протерани чиновници и разоружани жандарми, официри и војници, који нису хтјели да пристану уз „нову власт“. Побуњеници су добили и подршку локалних првака Народне либералне странке и либерално оријентисаног бригадног ђенерала Митра Ковачевића, који је пришао устаницима везавши уз себе, поред трупа Народне војске и неке јединице Стајаће војске (И позива).

Краљ Милан и предсједник владе Христић завели су ванредно стање и преке судове у побуњеним крајевима. У Београду је похапшен читав Главни одбор НРС, осим Николе Пашића који је у посљедњем тенутку побјегао у Земун, а одатле у Бугарску. Миланов најближи савезник Аустро-Угарска подржавала га је у разрачунавању са русофилским радикалима.

Трупе стајаће војске под командом ђенерала Тихомиља Николића, негдашњег либерала и министра војног, послате су да угуше побуну. Стајаћа војска је убједљиво однијела побједу у свим биткама са побуњеном Народном војском: 9.новембра код Честобродице, 11. новембра на Грамади код Књажевца и 13. новембра заузела је Књажевац и Сврљиг, а потом и друга упоришта побуне која је тиме и угушена.

Аца Станојевић је побејгао у Бугарску код Николе Пашића, одакле су наставили агитацију против Милановог режима. Више од двадесет вођа побуне осуђено је на смрт и стрељано на Краљевици код Зајечара. На смрт су у одсуству осуђени и Станојевић и Пашич. Преко 700 чланова НРС и учесника побуне осуђен је на дугогодишњу тешку робију.

(Из књиге Тадије Пејовића „Моје успомене и доживљаји 1892-1919“, Београд, 1978.)