Кажу да се не би очувале многе лијепе, изворно српске ријечи да их није забиљежио човјек који се сматра првим српским филологом, мада дјеца о њему уче као о првом реформатору српског језика. Но, то је тек дјелић богате заоставштине коју нам је оставио Вук Стефановић Караџић.

Према званичним биографским подацима, рођен је у селу Тршић, надомак Лознице у данашњој Србији 06. новембра 1787. године, а која је у то доба чинила територију Османског царства. Умро је 07. фебруара 1864. године на територији тадашњег Аустријског царства, у граду Бечу.

О рођењу Вука Стефановић Караџића вјероватно сваки основац зна анегдоту, која је везана за његово име. Наиме, како су у његовој породици готово сва дјеца поумирала, према старом српском народном обичају дјеци је требало давати она имена која би плашила силе зла, па је тако дјечак добио име Вук, не би ли се на тај начин одбранио од злих духова, вјештица и осталих мрачних сила.

Иако је Вук Стефановић Караџић поријеклом Србин, биографски подаци указују да је његова породица на тло Тршића стигла са подручја Црне Горе, а поуздано се зна да је његова мајка била родом из црногорског града Никшића.

У то доба се о писмености дјеце слабо мислило, али је Вук ипак научио и да пише и да чита, захваљујући свом рођаку Јевти који је био у то доба једини писмени човјек у лозничком крају. Након тога га је отац послао код калуђера у оближњи манастир Троношу, али је убрзо одустао од те идеје, јер је дјечак био задужен да чува стоку, а не да учи, подсјећа Башта Балкана.

Временом, Вук постаје писар Ђорђа Ћурчије, који је био истакнути борац током Првог српског устанка, а затим покушава да упише гимназију у Сремским Карловцима. Ипак, будући да је у то доба имао 19 година, био је оцијењен као сувише стар кандидат за упис, али он не одустаје, већ одлази у мјесто Петриње и тамо покушава да научи њемачки језик.

Након неколико мјесеци стиже у Београд, а у то доба упознаје чувеног српског просветитеља, Доситеја Обрадовића. Међутим, иако је очекивао помоћ од Доситеја, будући да га је замолио да му омогући да се образује, овај га одбија, након чега Вук остаје видно разочаран. Но, иако разочаран, он одлази у град Јадар и почиње да обавља писарске послове за Јакова Ненадовића, а касније те исте послове обавља и у Београду и то за Правитељствујушчи Совјет.

Касније ипак учи Велику школу коју је основао, ни мање ни више него Доситеј Обрадовић, а по њеном завршетку кратко борави у Новом Саду и Пешти због проблема са ногом, те ради прво као учитељ у београдској основној школи, а потом као чиновник.

По завршетку Другог српског устанка се сели најпре у Земун, а затим и одлази у Беч. Управо тамо упознаје Јернеја Копитара, са којим ће остварити врло успјешну сарадњу.

Рад Вука Стефановић Караџића је дословно промијенио многа правила која су до тада важила у нашем језику, јер је најприје 1814. године објавио прву граматику српског језика, коју је назвао “Писменица сербскога језика”. Недуго затим, 1818. године излази и прво издање “Српског рјечника” у коме је било преко 25 хиљада ријечи које је Вук забиљежио међу људима који су живjели на територији тадашње Србије, али и Војводине и Срема. Многе од тих ријечи су управо захваљујући његовом раду остале да живе и до данашњих дана.

Врло је важно поменути да је управо Вук извршио реформу азбуке, али и правописа нашег језика те увео 6 нових слова и то: ј, љ, њ, ћ, ђ и џ, а преосталих 24 је задржао из старословенске азбуке. Такође је увео и чувено правило да један глас одговара једном слову, чиме је српска азбука и ћирилица, практично постала најсавршеније писмо. А добро је познато и његово правило које гласи: Пиши као што говориш, читај како је написано, чиме је максимално упростио и читање и писање.

У другом издању “Српског рјечника” из 1852. године се налази нешто мање од 50 хиљада ријечи и то оних које су се користиле у то доба на територији Црне Горе, али и Хрватске, Далмације и Дубровника.

Тек је 1847. године успио да побиједи и да у књижевност уведе српски народни језик, будући да су у тој години издате чак четири књиге које су доказале да је управо овај језик једини којим треба писати дјела на српском језику. Осим превода “Новог завјета” чији је аутор Вук Стефановић Караџић, те године је изашао и “Горски вијенац”, владике Петра Првог Петровића Његоша, “Пјесме” Бранка Радичевића и “Рат за српски језик и правопис”, чији је аутор био Ђуро Даничић.