Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом свјетском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје.

Цјелокупна судбина ових војних формација донекле подсјећа на све оно што смо као национални колективитет преживјели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.

Готово пола вијека, из идеолошких и себичних разлога ратног побједника, који је писао своју историју, истина о четницима Драже Михаиловића је била табу тема Титове Југославије. Па и данас, без обзира на то што су објављени томови књига, објелодањени документи која бацају сасвим другу слику на овај период историје, па чак снимљена и серија на националној телевизији (“Равна гора”, 2013), свако чепркање по овој “мистерији” као да повређује осјећања безгријешности оних који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује, а не која се истражује и утврђује? А таквих је данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних дјелатника.

Радош Бајић, идејни творац поменуте ТВ серије, у једном тренутку нам предочава сусрет пуковника Драже Михаиловића и мајора Александра Мишића, у ноћи између 10. и 11. маја 1941. у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик. Њих двојица се договарају да не признају капитулацију Југославије. Дража је рекао: “Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја, подсјећа портал Лепоте Србије.

– Кад је Србију, затим, захватио прави пожар устанка, и кад су, заједно са партизанима, или пак сами четници Драже Михаиловића стали нападати њемачке војне гарнизоне, забринутост њемачких окупационих власти је порасла. Њемачки штаб процјењује Михаиловићеве одреде као опаснијег противника од партизана јер су у тим одредима командни кадар чинили официри који су имали шансу да окупе већину српског народа.

Неколико дана послије пада партизанске тврђаве у Ужицу, Нијемци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај дио Србије, и Дража наређује да се све јединице које су обезбјеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.

Њемачка обавјештајна служба очигледно је располагала прецизним подацима да пуковник Михаиловић најчешће борави у Струганику. Њихова моторизована формација зауставила се тачно пред родном кућом војводе Мишића. И нису погријешили: у кући је био Дража са мајорем Захаријем Остојићем, који је стигао из Каира као специјални изасланик краљевске владе. Минути су одлучивали да ли ће “први герилац Европе” бити заробљен. У посљедњем тренутку успјели су да умакну у оближњу шуму.

Шта је претходило пуковниковом извлачењу из куће на сигурно? Његов домаћин мајор Александар Мишић изашао је пред Нијемце и рекао:

– Ја сам Дража Михаиловић!

Вријеме које је непријатељ утрошио окупљајући се око Мишића било је довољно да им четнички лидер умакне. На крају, офанзива на Равну гору није била баш безуспјешна. У извјештају њемачке 342. дивизије пише се да је у овој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра.

Мишић и Фрегл били су им посебно занимљиви. Од њих су хтјели да сазнају у ком је правцу побјегао Дража Михаиловић, какве су његове везе са Британцима. Пошто од ове двојице мајора нису ништа сазнали, они су изведени пред њемачки војни суд који их је осудио на смрт. Пресуда је одмах извршена…

О мајору Александру Мишићу током рата, али у поратним годинама, биће испредане разноразне легенде, нарочито о његовој посљедњој ноћи пред стријељање.

Љотићевац Божа Ћатић из Ваљева испричао је емигрантском публицисти Боривоју Карапаџићу да је Мишић одбио сваку сарадњу са Нијемцима, да им је псовао и оца и мајку и да им је рекао да мрзи и сопствену мајку, зато што је Њемица.

Чувени новинар Богослав Боца Марјановић писао је да су Нијемци пред стрељање питали Мишића и Фрегла за посљедњу жељу. Мишић је затражио да му вежу очи и да му се не пуца у главу. Фрегл је пак рекао: “Посљедња жеља ми је да непријатељима свога народа, варварима Нијемцима, сам командујем паљбом свога стрељања и да нам се дозволи да у смрт идемо – рашнираних ципела.”

Марјановић је објавио да су Нијемци испунили жељу на смрт осуђених, а затим се, каже аутор текста, “збио догађај достојан једног Есхила, права античка трагедија. Кад је Фрегл заустио да узвикне `Пали`, Мишић је брже-боље скинуо цокуле и завитлао их према Нијемцима.”

Најутентичније свједочење, по свему судећи, оставио је познати историчар Васа Казимировић, који се, као заробљени партизан, затекао у ваљевском затвору:

“Ноћ уочи стрељања, Мишић и Фрегл провели су у такозваном полицијском затвору у Ваљеву, у посебним ћелијама у које су специјално за њих унесене војничке постеље и гвоздене пећи… Било им је донесено и право на јела и пића.

Али док мајор Фрегл није ни од чега хтео да ишта окуси, мајор Мишић се обилато служио и јелом и пићем. Негдје око поноћи, захваћен пићем, почео је да пјева њемачке песме…

Њемачки подофицир, који је био одређен да седи уз њега, пјевушио је с њим заједно, а кад је избила поноћ – устао је да се опрости, будући да му је долазила смјена. Заузео је став ‘мирно’ тај њемачки подофицир, ‘цапнуо’ петом о пету, поздравио Мишића по војнички и издекламовао: ‘Господине мајоре, желим вам јуначку смрт!’…

До у само свануће, Мишић је остао будан и стално понављао да губи главу само зато што није хтио да служи Нијемцима и да ратује против српске браће у партизанским јединицама. Ујутру, тек што се разданило, Мишић и Фрегл изведени су из својих ћелија на двориште и ту фотографисани. Неколико пута сами, а неколико пута са њемачким официрима који су дошли по њих.

Приликом фотографисања њемачких официра са Мишићем и Фреглом, управник затвора, фолксдојчер Бауман (каменорезац у Београду до рата 1941) хтио је и сам да се слика, па је стао управо уз Мишића. Али овај га је одгурнуо руком, рекавши на њемачком језику: ‘Ти ниси достојан да се сликаш са једним српским официром!’