У прошлости су се за Ђурђевдан у Новом Саду китиле куће, капије и прозори зеленилом, пшеницом и селеном, а био је обичај да момци узимају из туђих башта цвијеће и ките куће својих дјевојака.

Ђурђевдан код Срба спада у најбројније свечарске дане као крсна слава, а слави се 6. маја, односно 23. априла по старом календару. Назван је по св. великомученику Георгију (Ђорђу или Ђурђу), који је приказан као ослободитељ, заштитник и борац против тираније.

Сматра се чуварем и заштитником људи у епидемијама и у свим животним опасностима. Посебно брани земљу, усјеве, зеленило и стоку и у тој функцији код Словена је замијенио старије претхришћанске аграрне и сточарске култове. Култ св. Георгија нарочито се раширио у крсташким ратовима, као прототип идеалног хришћанског витеза. Новосадска Саборна црква слави великомученика Георгија – Ђурђевдан, као и католичка црква, самостан Светог Јураја (Георгија) у подграђу Петроварадинске тврђаве.

По народном схватању на Ђурђевдан престаје зимска и почиње љетња половина године, па су тако хајдуци пошто су зиму проводили код јатака поново одлазили у шуме. Зато се и говорило у народу: „Ђурђевданак хајдучки састанак, Митровданак хајдучки растанак“.

У прошлости су се о Ђурђевдану погађали чобани и сточари, који би послије погодбе код газда остајали све до Митровадана. Газда би обично на тај дан, на салашу, са новим чобанином преломио погачу, па би послије тога настала гозба и весеље. Домаћини су рано ујутру на овај празник одлазили у шталу и свако марвинче ударали гранчицом врбе или селена, да је заштите од болести и демонских бића.

На овај празник изводиле су се у Новом Саду и околини многобројне магијске радње, без религиозне основе, које су имале за циљ да се заштити стока и усјеви, да се људи сачувају од невоља и да се да допринос добром здрављу и општем добитку и напретку домаћинства. У прошлости су се у Новом Саду китиле куће, капије и прозори зеленилом, пшеницом и селеном, а био је обичај да момци узимају из туђих башта цвеће и ките куће својих девојака. Помиње се да су им негде пред зору и серенеде певали „Устај, не спавај, селен прихваћај“.

Како др. Душко Попов пише у „Енциклопедијама Новог Сада“, такође је постојао обичај у Новом Саду да се прије изласка сунца на Ђурђевдан дјевојке и младе жене умивају у росном житу и дјетелини, које је било у изобиљу на Ивандаском насељу, данашњој Детелинари. Такође је био обичај да се голе ваљају у пшеници, да би цијеле године биле здраве, а трчећи голе кроз пшеницу, жене би говориле: „Како је ова роса чиста, тако да буде чисто и моје лице и тело“. Послије би се шибале по голом тијелу копривом, селеном или врбом, у увјерењу да ће им то обезбиједити љепоту и здравље.

На овај дан су момци поливали дјевојке, исто као и на други дан Ускрса, а послије су чашћавани јелом и пићем. Биле су раширене многе магијске радње, за које се веровало да могу да помогну девојкама да придобију наклоност и љубав момка, као и да сазнају ко ће им бити младожења. Када би уочи Ђурђевдана нашле детелину са четири листа, стављале би је себи под главу пре спавања и кога би момка те ноћи у сну видјеле, вјеровало се да ће им то бити суђени. Било је ту још доста таквих бајалица и магија, али о томе неком другом приликом.

Обичај да се на Ђурђевдан рано у зору групно излази у природу, на Ђурђевдански уранак, и да се уз јело и пиће, пјесму и музику, остаје тамо до вечери настао је још за вријеме Турака. Онда је народ на такав начин изражавао подршку и солидарност са хајдуцима, који су на тај дан напуштали скровишта и одлазили у шуму. На уранак су млади Новосађани одлазили послије поноћи, у 3 или 4 сата, и то обично на Дунав и дунавски рукавац, или на другу обалу, у Каменички парк, а касније и у Фрушку гору. Окупљали би се на једном мјесту и тамо палили ватре, пекли јагањце и роштиљ, а пре јела пили ракију, а послије вино. Ако је вријеме било лијепо купали би се, јер је постојало вјеровање да је ђурђевданска вода љековита. Ко би се на тај дан окупао, заштитио би се од шуге и других болести.

Уранак је приређиван сваке године између два свјетска рата, све до 1940. године. Знало се у Новом Саду, ко иде на коју локацију, тако да су се чланови националне организације „Карађорђе“ најчешће окупљали у Рајиној шуми, соколи и гимназијалци одлазили би у Каменички парк, а поједине групе ишле су и даље, у Фрушку гору, док су Карловчани хитали на Стражилово. За вријеме мађарске окупације (1941-44.) оваква окупљања Срба била су забрањивана, а ни послије ослобођења 1945. године није се благонаклоно гледало на народне обичаје, који су се по правилу везивали за црквене празнике. Умјесто ђурђевданског уранка, уведен је обичај излазка у природу за 1. мај, празник рада.

Традиција је донекле остала у свести житеља Новога Сада и до данашњих дана, када и данашње млађе генерације прихватају те обичаје, вјероватно ни сами не знајући одакле потиче неписано правило чувеног првомајског роштиљања, навео је Зоран Кнежев, хроничар и публициста, објавио је портал Мој Нови Сад.