КНЕЗ Михаило Обреновић, који читав вијек и три деценије приде јаше бронзаног коња на београдском тргу, најприје названим Позоришним, а потом Републике, годинама ће бити на мети разноразних демонстраната најразличитијих политичких опредјељења, пењали су му се на главу, као што су му се пели и за живота.

Кад су једном од овог европејски образованог владара тражили више западњачког парламентаризма, изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему „крст до крста“:

– Докле год ни посланици не умију свог имена написати, дотле се, Бога ми, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе!

Књаз је био поборник „просвећеног апсолутизма“ и често је говорио како он лично у Србији познаје све образоване људе – па има их десет, највише дванаест, подсјећају Новости.

– А установе једне земље не праве се за дванаест људи, него се морају подешавати према општем нивоу народа – објашњавао је младим либералима. – Дати парламентаризам само да би Милован Јанковић могао држати парламентарне бес.еде, било би неозбиљно!

Књаза убише, у Коштуњаку, маја 1868. Било је то прије 155 година и отад се дефинитивно синдром подјеле уселио у српски народ, започет у Радовањском лугу 1817. када је „кум преко кума, скратио кума за главу“. И однио је у Стамбол на поклоњење… И тако у наредни вијек и по дијелићемо се на обреновићевце и карађорђевићевце, Србијанце и пречане, монархисте и републиканце, партизане и четнике, „гробаре“ и „цигане“, на „Слобине“ и „досовце“ на „прве“ и „друге“ Србијанце…

Елем, три пуцња из четвороцевне „бибернице“ калибра 9 мм, на уској стази у Кошутњаку, тамо негдје око Хајдучке чесме, у првим вечерњим сатима 29. маја, остаће за српске историографе вјечита дилема. Да ли су ти хици испаљени на Михиала да би Карађорђевићи „вратили крв“ због Милошевог убиства Црног Ђорђа, или су то урадили браћа Коста и Ђорђе Радовановић светећи се кнезу што им је брата послао на робију? Или су, ипак, у ову прљаву работу своје прсте умjешале велике европске силе.

ОСТВАРЕЊЕ визије модерне, развијене и европске Србије почео је са девизом „закон је највиша воља у Србији“. Једна од првих одлука је била укидање такозваног турског устава чиме је неутралисано мешање Порте у унутрашње ствари Србије. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је закон о Државном савjету. Чланови тог савjета постали су одговорни кнезу, а не Порти. Дониjет је закон о Народној скупштини која је имала само савјетодавну улогу. Тиме је кнез јасно показао да ће Србијом управљати као просвећени апсолутиста. Започео је свеобухватно увођење реда у државни систем. Реформисао је просвјету, правосуђе, државну управу, војску, увео је општу обавезу за све мушкарце од 20 до 50 година. На тај начин могао је да окупи армаду од 150.000 људи. Вјештом дипломатском стратегијом успио је да 1867. и посљедњи турски војник напусти Кнежевину.

Идеја водиља му је била потпуно ослобађање од турског протектората. За 16 година изгнанства, обилазећи европске дворове, стекао је искуство како се у високој политици воде игре проткане сплеткама и интригама.

Био је дубоко свјестан да је ослобођење његовог и других балканских народа из вишевјековног турског ропства једино изводљиво усаглашеном акцијом свих балканских хришћана. Такво убјеђење код Михаила Обреновића је произашло из дубоког разумевања измјешаности нација и религија на Балкану. Због тога је мото његове политике постао „Балкан балканским народима“.

Прве конкретне кораке остварује 1866. склапањем савеза са Црном Гором. Књаз Никола Петровић је био спреман да се одрекне престола ако кнез Михаило поведе рат за ослобођење и уједињење српства. Обје кнежевине су се 1866. обавезале на припремање рата против Турака. Склапа споразум са Грчком којим су се обје чланице обавезале да уђу у рат против Турске уколико једна од држава буде нападнута. Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је уговор о заједничкој држави Срба и Бугара. Преговарао је и са албанским првацима да се и они прикључе општем устанку против Турака. Српски кнез је од Београда направио стјециште свих оних који су сањали револуцију у Отоманској империји и јединство балканских хришћана, посебно бугарских емигранта који су ту издавали свој лист „Дунавски лебед“.

СРПСКИ кнез водио је и тајне разговоре се угарским предсједником Владе Ђулом Андрашијем, потом министром спољних послова Аустроугарске. Андрашијева идеја је била да Србија добије западне територије Босне и Херцеговине, линијом Врбас-Неретва, а остатак би запосјела Дунавска монархија. Услов за то био је да Кнежевина Србија одустане од ширења на сјевер као и од покретања општег устанка и рата на Балкану.

Кнез Михаило је прихватио ту понуду. Непосредно послије договора са Андрашијем долази до зближавања српске владе са хрватским политичарем Штросмајером. Хрватски политичари прихватили су могућност да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Српска влада преко православних калуђера води националну пропаганду у Босни и Херцеговини гдје настоји да на своју страну придобије бегове.

Овај договор није одговарао ни Турској, ни Хабзбурзима, који су намјеравали да се прошире на Србију, али ни Русији, којој је био неопходан балкански устанак, ни Енглеској, која је у њему видјела могућност распада империје са Босфора. Другим ријечима, свима је било у интересу да кнез Михаило буде уклоњен јер је водио независну државну политику.

Симпатије великих сила је губио из године у годину… Њима је био потребан неко послушан, без националних визија и амбиција, спреман на сваку сарадњу и све уступке, неко ко неће бунити балканске народе.

Неколико сати послИЈе злочина у Кошутњаку убице су ухапшене, а током ноћи полиција је привела и њихове саучеснике. Само четири дана након атентата на кнеза Михаила Обреновића, пред суд је изведено 18 оптужених. Међу њима и четворица непосредних извршилаца атентата: Коста Радовановић, сапунџија, Ђорђе Радовановић и Станоје Рогић, пропали трговци и Лазар Марић, бивши предсЈедник суда у Смедереву, који је због убиства жене био осуђен на 20 година робије. Судио је редован Београдски варошки суд. Процес је био јаван и одржавао се у доришту Главне полиције, гдЈе су биле подигнуте трибине и постављена сЈедишта за народ који је желео да прати овај процес. Игром судбине судило се по кривичном закону који је сам кнез Михаило прописао мало пре него што ће бити убијен, подсјећају Новости.

А то је значило да нико није могао бити осуђен без спровођења доказног поступка и јавног изношења одбране од стране окривљених.

СУЂЕЊЕ је трајало мјесец дана. Готово сви оптужени су изјавили да им је мотив био личне природе и да се радило о освети Обреновићима, прије свих Михаилу. У првом дјелу процеса ништа није указивало на умјешаност Карађорђевића нити се та могућност спомињала у оптужници. Међутим, тих дана полиција добија налог да упадне на једно од имања Александра Карађорђевића и том приликом проналази 5.000 дуката, скривених у повећој саксији. И та позамашна свота новца послужиће судском већу као кључни доказ и недостајућа спона између некадашњег кнеза и ухапшених завјереника, по мишљењу оптужбе, кључна веза између бившег кнеза и атентатора.

То је било довољно да се почетком јула 1868. закаже ново суђење. Александар Карађорђевић овог пута је осуђен као инспиратор и организатор атентата. Заједно са њим осуђени су атентатори и њихови помагачи. Укупно четрнаесторо, од којих четворица непосредних извршилаца злочина, осуђени су на смрт, а остали на вишегодишње казне робије. Кнез Карађорђевић је осуђен на 20 година затвора, али како је у то време живео у Будимпешти, аустроугарске власти су одбиле да га испоруче у Србију.

А развој догађаја око судског процеса бившем српском кнезу посредно говори о вишеструкој умјешаности Беча и Будимпеште у злочин у Кошутњаку.

Аустроугарска је прије свега дозволила завјереницима да користе њену територију у припреми за атентат, а изгнани кнез Карађорђевић, који је живио у Будимпешти, набавио је оружје и дао новац извршиоцима. Захтјев Владе Србије која је тражила од мађарске владе да кнеза изведе пред лице правде, суд је у Будимпешти прво одбацио на основу „недовољних доказа“, али га је Апелациони суд прогласио кривим и осудио на осам година затвора, на основу чињенице да је он набавио оружје и новац за убице. Међутим, пошто су се односи са Србијом погоршали, Врховни суд Мађарске одбацио је ову пресуду и потврдио првобитну.

Извршиоци атентата су пронађени и кажњени, али имена инспиратора, оних који су у ову причу увукли и Александра Карђорђевића, остала су обавијена велом тајне. Нажалост, то је судбина већине политичких убистава значајних личности широм свијета. Налогодовци таквих убистава се никад не открију. Остају само сумње и индиције…

Метак у чело

НА КАРАБУРМИ, у зору 16. јула 1868, 40 дана од атентата на Михаила, извршена је смртна казна стрељањем убица. Привезани за колац испод ког је била ископана рупа, осуђени су чекали да буду стријељани. Водом војника који је требало да изврше егзекуцију командовао је официр Васа Мијатовић. Вод је био распоређен тако да свако појединачно буде на дату команду стријељан. Мијатовић је командовао „пали“ и плотун је загрмио и у том тренутку Мијатовић је пао погођен метком посред чела!? Испоставило се да се један од испаљених хитаца одбио од стене и несрећног официра убио на мјесту. Послије овог несрећног случаја, стрељање је довршио један потпоручник који је преузео команду.