Ако волите српску историју онда знате да је деспотску титулу на ове просторе са византијског двора преузео цар Душан Немањић наменивши је својим рођацима и најистакнутијим великашима.

Чак и након Косовског боја њу су носили неки од највећих оновремених вођа српског народа – Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић… Ипак, чак и међу добрим познаваоцима историје углавном је непознато име овог човјека – Павла Бакића, посљедњег српског деспота!

Павле Бакић је живио крајем 15. и почетком 16. вијека и имао је феудално добро око планине Венчац у Шумадији. Била су то велика имања позната као “Бакићева земља“. Легенда каже да је овај српски великаш уживао велики углед чак и међу Турцима и да је као такав и добио као обавезу да од народа прикупља прописани харач, подсјећа Историјски забавник.

Неустрашиви бранитељ Срба

Али, Павле није био задовољан својим вазалним положајем код Турака. Он је сањао ослобођење Србије и прогон непријатеља и тако је у децембру 1525. са своје петоро браће и доста Срба прешао на угарску страну. Са својим четама учествовао је у бици на Мохачком пољу 1526.

Павле је до своје смрти остао вјеран хабзбуршком надвојводи Фердинанду И, али своје поријекло није заборавио. Предање каже да је говорио пет језика, али да се војводи увијек обраћао искључиво на српском.

Борио се за ослобођење Шумадије од турских освајача, али је са својим трупама стигао и до Беча и “врата Европе” бранио од отоманске најезде. За заслуге и исказану храброст Фердинанд И је и њему и његовој браћи потврдио велике посједе на подручју јужне и средње Словачке, а онда је повељом од 1537. стигло још и веће признање.

Повељом од 20. септембра 1537. Фердинанд И је Павла Бакића именовао деспотом иако није био ни у каквој родбинској вези са претходним српским деспотима. Угарски владар је позвао Србе да се окупе око Бакића као вође јер је ријеч била о способном, заслужном и популарном старјешини, достојном да предводи наш народ.

Нажалост, исте године 12. октобра 1537. у бици код Горјана у близини Осијека, на славонској земљи, у покушају да протера Турке, деспот Бакић је погинуо.

Његову главу Турци су однијели и поставили на бедеме Стамбола.

Ипак, легенда о јуначком народном вођи опстала је у његовој родној Шумадији. Преносивши се са кољена на кољено народ је причао легенде о храбрости и животу посљедњег српског деспота, а оне се са поносом и данас говоре у овом крају.

Године 2006. археолози су подно планине Венчац код Аранђеловца открили зидине које су мјештани назвали Дворине. Сматра се да су то остаци двора деспота Бакића из 16. вијека. Чланови удружења грађана “Павле Бакић” ту су подигли обелиск од буковичког гранита у част овог јунака из српске историје.

Надају се да ће једног дана на истом мјесту стајати и реплика деспотовог двора.