Лав Николајевич Толстој, велики руски књижевник свјетског гласа, почетком XX вијека, у највећој тајности планирао је пресељење у Нови Сад.

Неколико посљедњих година у животу великог писца нису биле најсретније. Због својих напредних, социјалних ставова дошао је у сукоб са племством, властима, црквом и породицом.

Несхваћен од заједнице и ближњих, са својим пријатељем, доктором Душаном Маковицким, припремао је тихи одлазак из Русије и настањење у Новом Саду, у Шафариковој улици број 35. Са његовим бјекством у Србију били су упознати само неколицина његових пријатеља, непосредних организатора.

Није много марио за своје племићко поријекло (титулу грофа његовим прецима додијелио је лично Петар Велики) и био је против неправде и сталешких разлика. Није случајно што је за своје уточиште Толстој одабрао баш Нови Сад, подсјећа ТопСрбија/ портал Опанак.

Поменути лични Толстојев љекар, Душан Маковицки, Словак по националности, имао је сестричину Олга, удату у Новом Саду за угледног новосадског адвоката и политички ангажованог борца за национална права, Милоша Крна, такође Словака. 1907. г. почела је припрема за Толстојев долазак. Три године трајала је преписка између Милоша Крна и руског писца у ком је припреман план за његов одлазак из Русије и обилазак свих словенских земаља, како је то Толстој желио, да би се најпослије настанио у Новом Саду.

За чувеног писца, у дворишту породичне куће у Шафариковој 35 (у то вријеме Текељ Имра улица), била је саграђена једна мања, трособна кућа, названа „Руска кућа“. Само најужи круг пријатеља Милоша Крна био је упознат са планом доласка Толстоја, јер је постојала бојазан да мађарске власти не пронађу начина да онемогуће долазак писца.

До доласка Лава Николајевича Толстоја у Нови Сад ипак није дошло. У томе га је спријечила смрт на малој жељезничкој станици Астапово (сада Железничка станица „Лав Толстој“), недалеко од његове куће. Као узрок смрти наведена је упала плућа. У Нови Сад стигао је телеграм од Душана Маковицког којим обавјештава Новосађане да писац неће доћи. Било је то 7. децембра 1910. године.

Шта је то Толстоја вукло баш у Нови Сад?

“Словенско питање”, питање ослобађања словенских народа од турске власти било је једно од најактуелнијих политичких питања седамдесетих година 19. вијека. Године 1874. почео је устанак у Босни и Херцеговини, а 1876. подигоше се и Црногорци. Исте године је и Србија објавила рат Турској.

Толстој је, готово, дневно пратио догађаје из Српско – турског рата 1876. године. О томе свједочи и његово велико дјело Ана Карењина – када гроф Вронски са својим ескадроном креће за Србију један артиљерац, добровољац, рећи ће: “Па, сви иду. Треба помоћи Србима. Жао нам их је.” Вјерујемо да су то ријечи самог Толстоја о Србији. Гроф Вронски, бранећи Србију, погинуо је код села Горњи Адровац, а инспирација за лик Вронског Толстоју је био руски пуковник Николај Рајевски, који је у Србији заиста погинуо.

О Толстојевом занимању за овај рат можда најбоље свједоче писма њега и младе Анђе Петровић, сестре сликарке Надежде Петровић и пјесника и писца Растка Петровића.

Наиме, седамнаестогодушња Анђа упутила је 7. октобра 1908. године писмо Толстоју у којем га моли да „устане у заштиту Срба”, да се својом „спасилачком ријечју” заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину поводом њеног припајања Аустроугарској монархији.

Толстоја је то подстакло да (осим дописивања са знатно млађом Српкињом) “својски пише о Србима”, што у свом Дневнику из 1908, што у својој књизи О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији.

За разлику од Вронског Толстој није посјетио Србију. А шта се десило са Толстојевом Руском кућом?

Током XX вијека, кућа у Шафариковој 35. је мијењала власнике, да би је на крају срушили под изговором да је трошна и влажна. Данас је на тој адреси изграђена нова вишеспратница, на којој би требало бар да се нађе спомен плоча са знаком сјећања на великог писца за кога је претходна кућа грађена.