Стари Брод код Вишеграда, гдје су 1942. године усташе звјерски убиле 6.000 Срба из источног дијела БиХ, „Титаник“ је за који нико не зна, иако је у Дрини подављено више људи, него у Атлантском океану на том броду за који зна цијели свијет, изјавио је својевремено академик Матија Бећковић на помену страдања Срба на овом светом мјесту.

„Али, када би Дрина умјела говорити, рекла би више него што ја знам и умијем рећи. Послије 70 година, из мора просуте невине крви изронио је овај храм да посведочи о злочину о којем се дуго није смјело говорити“, навео је Бећковић.

Према његовим ријечима, због братства и јединства скривано је злочинство, и тако је одњеговано небратство и нечовјештво које се очитовало све до ових година и дана.

„Србе су једни лишили живота, а ми смрти. Посмртно мучеништво ових овдје покланих 1942. године трајало је све до 2004. године, и не зна се ко је већи злочинац – онај ко је починио злочин или онај који га је крио изједначавајући убице са онима које су их побиле – усташе и `Ханџар дивизију` и Југословенску војску у отаџбини, јамаре и оне чијих јама нема. Жртвовали смо истину о стотину хиљада својих цивилних жртава, коју нисмо изнијли на видело и пред очи цијелог свијета“, упозорио је Бећковић.

Нико као мртви, истиче он, не умје да захвали, и нико као они не могу да се љуте и свете.

„Благо оном народу кога знају по жртвама, а не по злочинима. Дрина се може премостити, али се њена уста не могу президати“, нагласио је својевремено чувени српски пјесник.

Бећковић је 326 Српкиња, које су се бјежећи од усташа, држећи се за руке, заједно бациле у крваву Дрину и тако страдале, али сачувале част, назвао „невиђеним букетом од 326 дјевојака – српских Офелија“.

„Мртви су под земљом нашли начина да се саставе, саберу и помире. Вријеме је да то учинимо и ми живи на земљи. Србија је Израел за Србе, а Дрина српски Јордан, како га је први назвао упокојени митрополит Николај Мрђа“, навео је Бећковић, објавила је Срна.

Он сматра да је крајње време да и Срби, по угледу на Јевреје, добију својеврсну мапу у коју би била уписана сва српска стратишта, масовне гробнице и губилишта, костурнице и јаме безданице, како би коначно и себи и свијету показали „мапу свете географије и приложили је свакој земаљској и небеској библиотеци“.