Нема улице ни трага, а војнике је повео у историју! ОДБИЈАЛИ ДА ГА САХРАНЕ

Према оцјени историчара и војних стручњака, битка на Мачковом камену била је најжешћа и најкрвавија битка која је уопште вођена у Првом свјетском рату.

Они који су је преживјели причали су да је након боја читав предио био прекривен тијелима војника обје војске, заувијек здружених у смрти. Битка која је званично завршена аустроугарском побједом изњедрила је и једног од највећих српских хероја Великог рата.

Име Душана Пурића највећем броју данашњих Срба не значи ништа. Он нема своје улице, по њему се не зову тргови ни школе… Спомен плочу на Вождовцу је добио тек 2003. године. Да добије бисту морао је да сачека до 2010. када је једна посвећена њему постављена на главном тргу у Ужицу.

А штета је… јер, његово херојство могло би бити опјевано у пјесмама!

Душан Пурић рођен је 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успјехом. Тада је произведен у чин артиљеријског потпоручника.

Завршио је Вишу војну академију, а усавршавао се и у Француској. По повратку из иностранства постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

Први свјетски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима гдје је командовао Четвртим пуком “Стеван Немања“ у саставу Ужичке војске и спријечавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Кремни, подсјећа Историјски забваник.

А онда је, 1914. године, почела битка на Мачковом камену. Командант Пурић добио је наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спријечи његово продирање у дубину Србије.

Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је “беспрекорно извршио“ записано је у српској историографији.

Послије напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стигао је на Мачков камен у најтежим тренуцима. Видјевши жестину којом се битка водила и неповољан положај у којем се нашла српска војска, није оклијевао.

Тог 22. септембра 1914. године Душан Пурић издао је официрима 4. пука историјску заповијест.

“Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу И отаџбину! ”

Војнике је повео не у побједу, али у историју! Храбри командант погинуо је тог дана међу првима на Мачковом камену у најжешћем судару прса у прса раме уз раме са својим садрузима.

Битку је преживјело само 1.000 војника и официра пука “Стеван Немања”, а Аустроугарска је на крају ипак добила своју “пирову побједу”.

Командант и послије смрти

Погибија храброг Душана Пурића тешко је погодила српске борце. Забиљежено је да војници нису хтјели да оставе свог команданта у беспућима Мачковог камена. Умјесто тога, четири дана и четири ноћи, носили су га у сандуку, из борбе у борбу, одбијајући да га оставе.

Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се тијело не носи по бојиштима и Душан Пурић је сахрањен у порти ваљевске цркве.

Постхумно је унапређен у чин пуковника због “успјешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине”.